УЛИЦА БРАЋЕ НЕШИЋ

Снови те воде напред. И када си млад и када си стар. Додуше, с временом се снови мењају.

Железничка композиција се лагано зауставила у Лапову. У тишини се чуо само метални звук удара чекића у осовине вагона. Путници су ћутали, као да су предосећали неко зло. Зимску тишину је прекинуо звиждук пиштаљке. Задњи вагон је откачен од композиције.

Неколико очева, мајки и сетри је брзо изашло из воза. Схватили су упозорење старог железничара из Ћуприје да је последњи вагон планиран само до Лапова, а не до Београда. Потврдио се страх да су их Немци ипак преварили и да заробљеници не иду у Немачку на рад.

Значи стрељаће их све, ту близу.

Група заробљених младића и средовечних мушкараца је под надзором немачких војника кренула према Великој Морави. Међу њима је била и једна девојка. Родбина их је пратила са велике удаљености плашећи се Немаца.

Стотину метара даље, зауставила се поред пута воловска запрега. Сељак је пропустио колону Немаца и заробљеника, а онда се испречио испред родбине.

Немојте људи даље! Тамо ће да их све стрељају, раке су сељаци јуче ископали. Могу и вас!

Био је то глас разума.

Родбина је остала на пола пута. Чекали су и надали се да ће да се деси чудо – спасење.

Време се одужило као вечност. А онда је тишину прекинуо пушчани плотун. Одмах затим и појединачни пуцњи из пиштоља.

Готово је.

Колона немачких војника се дисциплиновано враћала ка железничкој станици. Можда долази још неки воз са заробљеницима?

Родбина је стајала даље од пута чекајући да Немци прођу. Онда су кренули ка Великој Морави. Видели су затрпану раку.

Међу стрељанима је било ђака, студената, земљорадника, занатлија… Ћупричани Милица Ценић, Мирко и Миодраг Нешић, Сретен Здравковић, Живадин Дамњановић…

Рада, сестра Милице Ценић, и Милан, брат Мирка Нешића, запамтили су место стрељања и положај раке које су сељаци затрпали. Након завршетка рата Ценићеви и Нешићеви су заједно са осталом многобројном родбином стрељаних отишли у Лапово да откопају остатке стрељаних да би их сахранили у Ћуприји у спремној заједничкој гробници. Препознавали су своје, иако су након стрељања сви лешеви били најпре заливени кречом, па онда затрпани.

Тако је то било 25.12.1941. године између железничке станице у Лапову и обале Велике Мораве.

Судбина се поиграла у Липовици поред Деспотовца када су се 26.11.1941. године сусрела група партизана са четницима. Остатке Параћинско-ћупријске партизанске чете, која је разбијена у септембру месецу на Грзи, након што их је пријавио сеоски кмет, после краћег пушкарања, заробили су четници. Иако су партизани оставили по један метак и пар ручних бомби за себе, предали су се након обећања да четници неће да их предају Немцима.

Ипак, 29. новембра1941. године партизани су немачким камионима довезени у Ћуприју, у градски затвор, који се налазио у улици Цара Лазара, у кући са леве стране која има дугачку ограду, испред винског подрума Жике Јовчанина.

Док су били у затвору, фамилија је заробљеницима доносила храну и веш. У граду је била организована акција прикупљања потиса угледних житеља да се ухапшени пусте на слободу, јер су то све добра деца и они гарантују да убудуће неће нико од њих да прави проблеме окупацијској власти. Неки грађани су потписали петицију, а неки нису.

Једног дана је ухапшенима речено да им родбина донесе гардеробу, јер ће да буду транспортовани у Немачку на принудни рад. Тако је и урађено. Фамилије су знале време када ће да крене транспорт возом са железничке станице, па су се окупили испред затвора. Време опраштања је дошло и много света се окупило у центру Ћуприје.

Заробљеници су били везани лисицама за ланац којим су били обавијени. Ишли су у колони по два. Задња је била Милица Ценић опкољена са четири Немца. Свако је носио своје ствари. Кретали су се главном улицом ка Славији, а онда десно ка железничкој станици.

Немци су блокирали целу главну улици на раскрсници према тадашњој пошти, тако да нико није могао да прође. Све су усмеравали према касарни и улици ка железничкој станици. Једино је петнаестогодишња Даница Нешић, Миркова рођена сестра, ишла левом страном главне улице, јер на њу Немци нису обраћали пажњу. Брат и сестра ипак нису смели да разговарају све док заробљенике Немци нису утоварили у један сточни вагон. Тек тада је Даница проговорила: „Мирко, кажу да ће да вас стрељају!“, а Мирко је кратко казао: „Да им јебем мајку!“

Миодраг Нешић и Мирко Нешић су били браћа од рођених стричева.

Миодраг је био син Радомира Нешића, а Мирко син Ђорђа Нешића, магационера на железничкој станици.

Миодраг је био ученик гимназије, а Мирко ученик ваздухопловне школе у Рајловцу. Када је Југославија капитулирала Мирко се вратио у Ћуприју.

Милица Ценић је била ученица ћупријске гимназије.

У летњим данима је формирана Параћинско-ћупријска чета и напредни омладинци, поведени својим сновима о правди и социјалној једнакости, одмах су постали најреволуционарнији део партизанске чете. Неко би рекао да само комунисти могу да имају такве снове, снове о правди и социјалној једнакости.

Недићева власт је те јесени припаднике Параћинско-ћупријске чете називала у својим редовним извештајима „Шумски људи“.

Када су Немци сазнали да је Мирко Нешић отишао у партизане дошли су једне ноћи са Карлом Верлогером у кућу његових родитеља, Ђорђа и Савке, намеравајући да све ухапсе и касније стрељају Ђорђа за пример. Начули су Немци да је млади Мирко претио како ће да убије сина Карла Верлогера, озлоглашеног предратног житеља Ћуприје. Када је сестра Даница изашла из своје собе и видела Карла изненађено је рекла: „Мајстор Карло!“ нашта се он тргао. Онда му је рекла да је Мирко радио код њега и показала му слику свога брата, а овај га се одмах сетио, јер је Мирко пуштао филмове у биоскопу. Знао је Карло Верлогер да мора да реагује код немачког команданта и да спаси породицу Нешић. Само су их све истерали из куће на улицу и онда су у празну кућу убацили бомбу.

У време до завршетка Другог светског рата бити ђак гимназијалац је била велика привилегија и част. Ти момци и девојке су стремили високим људским вредностима. И зато су у ратном времену били често прогањани, без обзира на политичку опредељеност.

Милица Ценић је такође, као и браћа Нешић, била ученица гимназије у Ћуприји. И њена рођена сестра Вера Ценић, која је постала Бањички логораш. Њихова мајка, Лепосава Ценић, родила је десеторо деце, три сина и седам кћери. Најмлађе, десето дете, је био син који је умро као беба. Најстарији син Миодраг је трагично умро као ђак гимназије. Остао је само Боривоје, који се касније оженио Даницом Нешић, Мирковом млађом сестром.

Миодраг Ценић је умро од гангрене. Када су се у Великом рату повлачили из Ћуприје Аустроугари су многе штале и бунаре минирали. Миодраг је био одличан ученик, бистар и одважан момак. Брзо је схватио како се мине неутралишу. Једнога дана је разминирао комшијски бунар. У бунару је нашао џепни сат – железничарски, са поклопцем. Сав радостан отишао је кући и показао оцу Велисаву сат. Пошто сат није радио Миодраг је покушао да га навије. Но, била је то “мина за луде“. Сат је експлодирао и разнео му део шаке. У то време није било пеницилина, рана се затровала, развила се гангрена и Миодраг је умро.

Мајку, Лепосаву Ценић, четничка тројка је из Ћуприје одвела у Сењски Рудник. Иако је имала око 60 година, четници су се иживљавали над њом. Заклали су је и оставили на ливади. Касније је њен муж Велисав пронашао само једну ногу са чарапом по којој ју је препозано, док су пси и друге животиње развукле остали део леша.

Ратно време је увек страшно. Најгори људски шљам исплива на површину. Образовани се ућуте, јер су мањина. А млади су ратоборни, јер их снови воде напред. Касније улице у граду се назову према најхрабријима.

Снови те воде напред. И када си млад и када си стар. Додуше, с временом се снови мењају.

О „Улици Милице Ценић“:

https://stamenkovicdusan.wordpress.com/2017/07/08/milica-cenic/

Душан Стаменковић