ПОЛА ВЕКА ШОФЕРИРАЊА

Сећање на време када први пут окренете кључ да би заверглали мотор у аутомобилу никада не може да избледи. А онда оно поскакивање возила када невешто почнете да крећете напред стално гледајући у ноге на педалама гаса и квачила, поскакивање аутомобила и гашење мотора што ствара додатну нервозу…

Старији брат ми је био учитељ вожње. На неком великом празном паркиралишту ми је дао кључеве нашег „тристаћа“ са молбом да сам довезем ауто до излаза на улицу где ме је чекао. Сав радостан сам скоро потрчао да то урадим.

zastava (8)

Откључавам возачка врата, улазим, подижем ручну, избацујем мењач из брзине, повлачим ручицу сауга, стављам кључ у браву, кратко верглам и срећан сам. Све радим као много пута раније у дворишту испред гараже. Гледам према брату, он подиже руку увис и маше ми да дођем.

Замишљам да испод ветробранског стакла стоји чаша пуна воде из које не сме да се проспе ни капка. Крећем напред лагано, без трзаја. Возим! Возим сам!

Приближавам се брату и желим да станем тачно поред њега. А онда ме хвата паника – у тренутку не могу да се сетим како да зауставим возило. Наравно, морам да стиснем кочницу. Заустављам возило, али мотор се угасио. Заборавио сам да стиснем квачило.

Имам шеснаест година и време ми је да научим да возим ауто.

Крећем с братом на прву вожњу ван града. Одлазимо до Добричева. Нема милиције на видику. Дошло је и мојих пет минута. Од Добричева ка Ћуприји је пут прав, асфалт нов, мала је низбрдица и оно што је најважније скоро да нема других возила на путу.

Крећем лепо, прва, друга, трећа… „Тристаћ“ има ручицу мењача на волану, па ми је поглед само напред. Брзинометар показује 60, а мени је пут све ужи и ужи. За минут стижемо до краја вожње. Задовољан сам собом, мада ми брат каже да сам на правом путу непотребно шевао мало лево, мало десно.

Идем у други разред гимназије и правим се много важан, јер сам научио да возим. Маторци су отишли у биоскоп да гледају неки филм са тада најлепшом глумицом, чувеном Клаудијом Кардинале.

claudia-cardinale-photo-chiara-samugheo

То је прилика да се мало сам провозам градом. Плашим се милиције, па се возим само споредним улицама на којима је била калдрма. Одједном се испред мене појављује паркиран камион, а улица је уска, па се једва провлачим. Све сам се ознојио…

У то време нису постојале ауто-школе као данас. Инструктор ми је био један пензионисани подофицир. После десетог часа обуке је рекао мом оцу да знам да возим и да могу да изађем на полагање возачког испита. Мојој срећи никад краја.

После дуге летње паузе најзад је заказано полагање испита. И баш када су моји другари отишли на матурантску екскурзију у Италију, ја сам добио шансу да добијем возачку дозволу.

Тестове сам полагао у згради општине, у косој сали. Ех, а са тог места, где је била та коса сала, отишао сам у пензију. Наравно, све сам знао на тестовима. Одмах након тога је било испитивање из прве помоћи – цедуља са три питања. Сећам се једног питања, како се пружа прва помоћ особи са опекотинама. Нас неколико је прошло даље и онда је следила вожња пред трочланом комисијом.

Полагање практичног дела возачког испита је било у свом аутомобилу, јер тада још нису постојале дупле возачке команде. Није било ни полигона, него се возило одмах улицама и обавезно на јединој узбрдици у Ћуприји, на раскрсници „Код Гарепа“. Прођеш мало ту раскрсницу, па онда кренеш уназад у бочну десну улицу која је на низбрдици. Станеш, па под ручном крећеш напред и тако вршиш полукружно окретање.

Све сам урадио како треба. Нигде нисам погрешио. Нестрпљиво сам чекао да се заврши полагање и да комисија саопшти резултате. Био сам једини клинац међу неколико одраслих кандидата. Председник комисије чита имена тројице који су положили, честита им, а осталима каже да је наредно полагање кроз две недеље.

Отац ме грли, а ја плачем. Ово је неправда, све сам знао да урадим!

Кроз две недеље сам положио возачки испит. Много касније сам сазнао да ме је комисија оборила из „педагошких“ разлога, јер сам био много млад.

Чим сам добио возачку дозволу, кренуо сам у возикање главном ћупријском улицом, од моста до моста, па тако више пута – „убијао сам кругове“ правећи се важан. И одмах прво милицијско заустављање баш испред улаза у Гимназију. Један старији позорник истрчава са тротоара на улицу, диже руку увис према мени и ја стајем. Милиционер се нарогушио на мене, а ја наивно, као млада на венчању, показујем возачку дозволу. Он забезекнут!

40701_149990925012486_4239292_n

Пола века шоферирања, око милион пређених километара у свакојаким возилима, од најмањег фиће до највећих камиона. Само неколико плаћених казни за прекорачење брзине кретања.

zastava_128_skala_13_65_hp-2

golf 3

Као судски вештак учествовао сам у више судских процеса где су окривљени били возачи без возачке дозволе. Увек сам имао разумевање за њих, јер сам и ја две године као малолетник возио пре полагања возачког испита. Додуше, било је и неколико тешких случајева са смртним последицама.

Сећам се два карактеристична случаја пред Вишим судом у Јагодини.

Млада женска особа без возачке дозволе је управљала туђим путничким возилом и ударила је у пешака – мало дете, које је погинуло. Возач је притворена, а ја сам онда морао да утврдим да она, не само да није имала возачку дозволу, него није ни умела да вози.

Други случај је био интересантан, јер се најпре није знало ко је управљао путничким возилом у тренутку када је настала саобраћајна незгода у којој је погинуо перач улице. У возилу су били само он и она. Он је био у алкохолисаном стању, а она није имала возачку дозволу и тврдила је да уопште никада није возила аутомобил. Међусобно су се оптуживали. На суду сам доказао да је возилом управљао ипак мушкарац.

И када се сада осврнем пола века уназад, могу да кажем само једно – џаба нам сви закони о безбедности саобраћаја, ауто-школе, возачке дозволе за почетнике, казнени поени…, јер да би неко био добар возач мора да има у себи бар мало оног „шоферског“. То је исто као и код певања, кафанска певачица нема завршену музичку школу, а уме лепо да пева. Обрнуто је када слушате попа који нема глас, а мора да отпева на сахрани…    

Advertisements

3 thoughts on “ПОЛА ВЕКА ШОФЕРИРАЊА

Add yours

  1. Браво Душане! Да би нешто овако написао, мора, пре свега, да будеш добар човек. Очекујем Збирку ових твојих прича. Поздрав!

    Liked by 1 person

Оставите коментар:

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

Create a website or blog at WordPress.com

Горе ↑

%d bloggers like this: