ЋУПРИЈА НА КОРИДОРУ

Није случајно човек изабрао да живи у питомини поред реке, далеко од планина и недођије. Зато и сви путеви воде долином поред реке.

А Ћуприја се налази баш на таквом дивном месту, стиснута између Велике Мораве, железничке пруге и аутопута, у плодној равници окруженој ниским брдима, баш онамо где постоје сва четири годишња доба. Рекло би се РАЈСКО МЕСТО.

Зашто онда град има све мање и мање становника, зашто људи одлазе из Ћуприје?

Пре мање од једног века у Ћуприји је живело више становника него у Тирани, главном граду Албаније. У наредним годинама утростручио се број мештана, да би последњих година све кренуло у супротном смеру.

Између Београда и Ниша не постоји град који је буквално на аутопуту, железничкој магистрали и на реци, несуђеном пловном каналу који спаја Дунав и Егејско море.

Године све брже и брже пролазе, а папир у старим планским документима је одавно пожутео.

Пре три деценије пројектовано је да у Ћуприји буде највеће речна лука на највећој српској реци. Уосталом, тако је било и средином деветнаестог века, када су Моравом пловиле лађе од Београда до Ћуприје и до Сталаћа. А сада велика бродска сидра стоје само у приватним музејским збиркама.

Када је 1884. године, после само три године градње, кренуо воз између Београда и Ниша, Ћуприја је постала велико железничко чвориште. На модерној путничкој станици редовно се заустављао „Оријент експрес“, а са мале станице путовало се ка Сењском руднику, месту одакле је кренула индустријализација Србије. Стотине и стотине радничких породица је живело захваљујући пословима везаним за железницу.

Век касније је истовремено са изградњом аутопута поред Ћуприје, направљен и мотел са великим паркиралиштем у смеру ка Нишу. Петловац у подножју Везировог брда је требало да постане највеће одмориште за све Турке и Грке и друге путнике намернике у смеру ка Београду. Пројектом је предвиђена да се поред бензинске пумпе и ресторана направи и базен за купање. Тридесет година је било довољно да се цео план изгуби у нечијој архиви.

„Слободна зона“ или бесцаринска зона у којој би биле смештене фабрике, транспортни центар, царина, шпедиција… била је планирана у Ћуприји. Зашто баш у Ћуприји – па због коридора, због близине аутопута, железничке пруге и планиране луке на Великој Морави.

Планери пре тридесет година нису веровали да ће да нестане велика Југославија, да ће Србија да буде под санкцијама Уједињених нација, да ће приватизација да буде тако погубна за привреду и народ… Од непосредног улаза у Заједничко европско тржиште, данашња ЕУ, од 1989. године до данас, рокови су се стално померали, да би се дошло до 2025. године као циљне године да Србија постане члан заједнице европских земаља.

И док су се Срби делили на патриЈоте и оне друге, Мађари, Румуни и Бугари су постали житељи ЕУ. Србија је под санкцијама пркосила целом свету, а свет је ишао даље. Изграђени су нови путеви и мостови, кренуле су колоне камиони из Европе преко Румуније и Бугарске ка Солуну и Истанбулу избегавајући Србију. У  Србији су се гасиле фабрике и радници су седећи код куће повезивали радни стаж за неку будућу пензијицу, нове фабрике су грађене у суседним ЕУ државама. Тако је полако постао бесмислен положај Ћуприје на Коридору 10. А сам појам „Коридор 10“ је избрисан са европске мапе путева. Беч-Будимпешта-Темишвар-Софија су постали градови на путу о коме смо ми само бескрајно маштали.

Граде се у Србији нови аутопутеви, реконструишу железничке магистрале, опет се машта о спајању Дунава и Егејског мора… Сада велике планове израђују Врање, Владичин Хан, Бела Паланка и Димитровград…

Слободну зону имају Пирот, Шабац и још седам градова у Србији…

Пожутели пројекти у ћупријским архивама су одавно превазиђени. Чекају се неки нови. Само нека буду што пре, јер град лагано напуштају млади људи. Остају само пензионери на клупама у парковима.

Ћуприју нико не може да удаљи од саобраћајних коридора, она ту остаје.

Остаје у сред рајске земље чекајући неке млађе људе који су кадри то да схвате.