НА ЗАПАДУ НИШТА НОВО

Glavna ulica pijaca 2
Ћуприја, споменик настрадалима у Великом рату

„… Велики упорно зезају мале, за идеале гину будале, фабрике трују околину, кретени дижу буне и гину… Биће боље, неко виче, на папиру мртво слово, на истоку старе приче, на западу ништа ново…“

Овако пева Бора са својом „Рибљом чорбом“. Текст који важи за свако време.

Сви сада веома често причамо о јубилеју – 100 година од победе у Великом рату. Делимо се на оне који су за краља и оне који нису, причамо како би Србија била велика да краљ (и још неко с њим) није уместо краљевине желео царевину,… како су Американци истакли српску (срБску) заставу на Белој кући,… како су Срби изгинули као нико други,… причамо и причамо…

А о обичном животу у окупираној Србији скоро да не знамо ништа.

———————————–

Ћуприја, 22.10.1915. године

„Пролазе војници, уморни, до колена блатњави, траже леба – дођоше код нас двојица, и замолише да кувају официрима из 18. пука пасуља, купише и сланине, а мама им даде и киселе паприке.

У подне наша пешадија одступаше, у нереду, питасмо их где су Немци, рекоше нам на сат један. Око пола 1 коњица одступаше такође…

Са зебњом очекивасмо шта ће бити са нама, свака кућа спремаше бели барјак у знак предаје.

У зло доба рече нам један човек, како је њихова патрола ушла и отишла у општину. Тада и ми видесмо, да војници по који пролази, па све више и више.

Истакнусмо сви беле заставе. Нашом улицом, пође пешадија, сигурно пук. У знак предаје метнусмо пелену Надину.

(…) Што ти је човек мизеран – боји се за живот; неки им викаше Живели – други им се клањају, неки им даваше и цвећа! – Душа ме боли – зар је то Србин, није још ни честито изашао, а непријатељу се клањаш (…) Како смо мали и како смо ниски, подле душе…

(…) Прођоше, и обилазише улице. Заробише око 30 војника, који беху у шанцу. Не знам – може бити да су се склонили – нису знали бегати – јер је то већа сила него ми.

Prva zidana zgrada u bolnici
Ћуприја, најстарија болничка зграда

Наиђоше на рањенике, одведоше их у болницу да их превију.

Треба му опростити, ако је ишао да се преда. Ратује а леба нема – рањен – болнице нема – лута сирома – јечи, стење. А помоћи ниоткуда.

Говорили смо са неколико од њих. Цела наша војска – али веле ми смо криви, хтели смо од краљевине царевину. –

(…) Мора им се признати. Нису ушли са помпом и лармом, из даљине смо чули узвике ура, ура – иначе војници иду мирни, не задевајући никога. –

(…) Наши неки из кућа пуцали на њихове у гомилу. Троје им убише, а 5 ранише. – но и та двојица наших страдаше. Лудо погинуше – а помоћи не може нико.

skola 5
Зграда општине у Ћуприји

Ћуприја, субота, 16. јануар 1916. године

… Баш је човек као нека ствар – данас јесте овде, а сутра је тамо. Дакле, власт је у бугарским рукама. Данас нам била газдарица од куће – казала је да морамо да се селимо, неће она ништа да зна, и оде те нас тужи код бугарског команданта. – Дође један општинар по мене и ја одем – Лепо ме примио. Ја сам му се претставила. Као што сам официрска жена, са ситном децом – и казала му целу невољу. Казао је да не бринем – тада је јавио газдарици да ми до 1ог фебруара не сме досађивати. Тада ми рече да је изашла наредба, да све избеглице морају се вратити својој кући, у Београд, до 1ог фебруара. Ја га упитах како ћу због кирије да пођем, јер ја не могу платити; он се насмејао па је казао, да не бринем. – Понудио ми фотељу – и примио ме учтиво и лепо. Тако, хоћемо, нећемо мораћемо ићи у Београд. Баш бринем шта је са кућом…

Београд, среда, 3. фебруар 1916. године

(…) Ишла сам у стан! Тешко ми је ићи гледајући тај крш и вашар. Петровићи су ми одвратни са тим лоповлуком. Убеђена сам, и смела бих у децу моју пред Светим Јеванђељем заклет да су ми они све покрали и узели из куће моје.

 

 Београд, субота, 6. фебруар 1916. године

Ишла сам у мој стан! И прија Ранђа, као и Пантићка сумњају да су они узимали ствари из наше куће, нарочито прија Ранђа која се лично уверила. – Ићи ћу у полицију да тражим помоћ и право да им претресем кућу.

(…) Е, мој Никола – видиш пријатеље! Уместо да ти сачувају, а они те краду – да су Немци узели – измирила бих се јер је ово рат, а они су нам непријатељи, али Срби, Срби, то је ужас!!

——————————

Све напред наведено је био цитат о четири обична дана из дневника једне Српкиње, жене официра који је са војском отишао у Албанију.

Дневник Наталије Аранђеловић (1884-1951) није никада објављен, чува се у Историјском архиву града Београда. Дневник је писан читким рукописом на 637 страна. Наталија, дете из официрске породице, била је удата за Николу Аранђеловића (1876-1963), генерала.

Natalija

„… Велики упорно зезају мале, за идеале гину будале, фабрике трују околину, кретени дижу буне и гину… Биће боље, неко виче, на папиру мртво слово, на истоку старе приче, на западу ништа ново…“

Овако пева Бора са својом „Рибљом чорбом“. Текст који важи за свако време.

https://dusanstamenkovic.com/2018/10/07/kraljeva-poseta/

vojnici Cupricani

 

Advertisements

2 thoughts on “НА ЗАПАДУ НИШТА НОВО

Add yours

Оставите коментар:

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

Create a website or blog at WordPress.com

Горе ↑

%d bloggers like this: