КРАЉЕВО ПОЉЕ

 

Спуштајући се лагано пољима поред леве обале реке Миросаве долази се до њеног ушћа у реку Раваницу. Некада се Миросава звала другачије, а Раваница река Равна. Непосредно пре ушћа преко реке Миросаве прелази пут Ћуприја – манастир Раваница, који је скоро праволинијски усмерен. Овај пут пресеца Краљево поље које се пружа до реке Раванице.

На самом почетку Краљевог поља преко реке Раванице се налазио железнички мост на прузи узаног колосека Ћуприја – манастир Раваница – Сењски Рудник. Малом броју људи је познато да је на овом мосту 1954. године трагично прерано скончао изузетан сликарски таленат Игор Алексејевић Васиљев, рођен 1928. године у породици руских емиграната Валентине Коваљскаје Јустинове и Алексеја Алексејевича Васиљева. Историчари су о њему написали – „Прва искричава младост београдске културе и послератне модерне”, „сликар смео и бескомпромисан” који је „трагао за смислом и истином постојања”, „претеча сликарства суровости и катастрофе”, „родоначелник магичне фигурације и фантастике”… Кажу да је био „Бескрајно леп, попут ’анђела сломљених крила’, племенит и надарен, као биће са другог света, са врлином саосећања и љубави”.

„Непријатељска делатност у циљу спровођења терора и различитих диверзија, недозвољено поседовање оружја, читање и растурање антикомунистичке литературе, чланство у илегалној организацији Демократска омладина Југославије”, гласи оптужница по којој ванвременског Игора са друговима Окружни суд у Београду осуђује на годину, а Врховни, по жалби тужиоца, преиначава пресуду и повећава на три године робије. После једанаест месеци уследила је амнестија.

И као на слици „Утопљеник”, са телом у плићаку набујалог потока и црним псом у даљини хладног пејзажа, Алексејевић Васиљев 10. априла 1954. године испада из воза (намерно, случајно, или одазивајући се зову судбине) који вози екскурзију студената Историје уметности према манастиру Раваници. Кад су га нашли, испод моста у плићаку невелике реке, у близини је, кажу, био један црни пас.

Да ли је Краљево поље место где је само талентовани сликар изгубио свој живот?

Не зна се тачно како је Краљево поље добило своје име. Још далеке 1689. године августа месеца, приликом сукоба са Турцима,  Маркгроф Баденски (1655-1707) је навео да је заноћио на десној обали Велике Мораве на Краљевом пољу код Ћуприје.

Уз Краљево поље спомиње се и Везирово брдо, између којих је река Равна (Раваница). Наводно је далеке 1443. године на том месту одиграна велика борба између краља Владислава Јагелонског и турских везира. Краљ је заједно са Јаношем Хуњадијем и српским деспотом Ђурђем Бранковићем са 30.000 војника кренуо ка Турцима освајајући Ниш и Софију. Нажалост, погинуо је 1444. године код Варне.

Легенда каже да су стари Римљани имали аквадукт за млеко ка Хореум Маргију, који се спуштао са брда изнад данашњег манастира Раваница, пролазећи преко Краљевог поља. Чували су Римљани овце на Кучајским пашњацима, па су велике количине млека слали млеководом у каструм на чијем месту се налази данашња Ћуприја.

А пре Римљана на Краљевом пољу имали су своје место и стари народи из времена Винчанске културе. У близини реке Миросаве направили су у кружном облику место где су спаљивали своје мртве. Доносили су их ту из свих својих поморавских насеобина, не само из Супске код Ћуприје (Стублине), него и из Батинца, Дреновца… Отуда на овом простору никако да археолози пронађу гробнице. Неспорно је да је на крају Старчевачке културе и почетком Винчанске сахрањивање вршено тако што су покојнике спуштали у гробницу у згрченом ставу на боку. Међутим, касније су почели покојнике да спаљују.

Да ли је пре око седам хиљада година на Краљевом пољу постојало централно место за спаљивање покојника? Да ли су одатле желели да се вину у васионске висине одакле су им преци дошли? Сигурно је само да нису желели да буду покопани дубоко у земљу.

 Било како било, на археолозима и историчарима је да истражују Краљево поље и утврде свакојако богатство овог изузетног локалитета. Можда ће то да буде нешто спектакуларно што ће Ћуприју да сврста у епицентар догађања од пре око 5.000-7.000 година?

До тада Ћупричани могу да истражују и како је река Миросава добила данашње име. Да ли је Растко Немањић на Краљевом пољу на реци Миросави мирио браћу Стевана и Вукана или су ту царицу Милицу као монахињу Јевгенију, заједно са монахињом Јефимијом, које су пошле на пут у Стамбол да траже опроштај од Бајазита, синови Стефан и Вукан сачекали? Трећа легенда каже да се један од браће царице Милице разболео, па су га по савету писара деспота Стефана донели да га окупају у лековитој води која извире испод бигрене стене . Ухватило их је невреме и склонили су се у оближњу пећину. Чим се невреме завршило, окупали су младог Немањића и он је одмах оздравио. Село су назвали Бигреница, а извор по Немањи.

Можда ће некада Ћупричани да живи од туризма и историјског блага приказаног у правом градском музеју, никад се не зна. А Краљево поље ће да буде историјски локалитет познат у свету.