ЦРВЕНИ ПАСОШ

Младост је увек иста – радознала, храбра, екстравагантна, неуморна…

Када је у Титовој Југославији црвени пасош постао симбол светске слободе, када нису више биле потребне излазне визе, а још мање улазне визе за већину држава света, омладина је нагло кренула да путује у иностранство.

Матуранти  Гимназије у Ћуприји су прву екскурзију у иностранство имали до Италије, са спавањем мање у Венецији, а више у Трсту. Беше то давне 1969. године у јесен. Следећих година је италијанска екскурзија већ било неизбежно путовање.

Наравно, момци и девојке из Ћуприје, уосталом као и из целе велике Југославије, сматрали су да је врхунац моде баш италијанска мода. Фармерице, ципеле, чизмице, џемпери, козметика, сатови и златни привесци… – све је то било првокласно за тадашње појмове моде. Појавили су се и први фломастери, хемијске оловке. ЗИП упаљачи, грицкалице за нокте… У фришоповима су се куповале цигарете, виски и парфеми.

За оне који нису могли да путују у Трст побринули су се момци из Ћуприје. „Бонђорно“ је био најупорнији снабдевач, доносио је све што му се наручи.

Ћупријски студенти са индексом и пасошем путовали су ноћним возом из Београда који је ујутру долазио у Трст, а увече се враћао. Повратну железничку карту су куповали на домаћој реалцији Београд – Сежана, а од италијанског кондуктера у возу су куповали карту од Сежане до Трста. Био је то воз са чувеним именом „Оријент Експрес“, имао је два вагона до Париза, а сви остали вагони су ишли само до Трста.

Дневна јурњава по Трсту је започињала на Понте Росу. Ту су куповане фармерице, џемпери, торбе, ципеле,… У златари „Дарвил“ (италијански „Форт Нокс“) набављани су сатови и златни привесци…

Након бескрајне куповине уживало се у правом капућину. Понеко би се сетио да за преостали новац купи најновије музичке плоче. Предвече су југословенски вагони чекали на перону и тада би сви желели први да уђу, да се раскомоте, изују се и чекају да дође композиција из Париза из које би се два вагона прикачила до Београда.

А онда опет ноћна вожња до Београда. Кроз ходник су се јурили милицајци у цивилу и џепароши којима су мета били уснули путници.

А у Београду и у Ћуприји су следиле шетње у новим фармерицама, са италијанским чизмицама и облаком парфема около. „Вијетнамке“, по угледу на Сталонеа и Роберта Денира, чекале су прве хладне дане. Виски и цигарете са неизбежним зип упаљачем били су обележје журки. Наравно, екстравагантни шешири и кабојске чизме су биле привилегија фрајера.

За тетке и стрине поклони из Трста су биле венецијске гондоле које светле и свирају и неизбежна минас кафа. За њихове клинцезе и клинце поклони су биле лутке које отварају и затварају очи (понека је и изговарала „мама“ са италијанским акцентом), жвакаће гуме у облику кликера и разнобојни фломастери.

Црвени пасош су били на високој цени, јер су уважавани, а ми смо их немилице користили за путовања. Трст је коначно био наш!
Требало је само још мало, па да и цела Европа буде наша.

На нашу жалост ишчекивања се нису остварила.