НА КРАЈУ ПУТА – РАВАНИЦА

У очима игуманије манастира Љубостиња појавиле су се враголасте искрице док нам је објашњавала како се замонашила. Била је веома млада када се обратила свом свештенику са питањем како да оде од своје куће и настави живот у манастиру. Свештеник који је био у позним годинама само се насмејао уз примедбу да она има превише црвене образе и да никада неће да постане калуђерица. Наравно, погрешио је у процени.

Седели смо тог августовског дана 1989. године у пријатној хладовини гостинске собе и док смо ручали постављали смо питања игуманији о томе како је успела да у манастиру на достојанствен начин прими безброј људи који су дошли да се поклоне моштима Светог кнеза Лазара.

Више се не сећам детаља каснијег разговора у полицијској станици у Трстенику, тада је то била станица милиције, а одмах затим и у Крушевцу. Већ сам имао у својој глави план како да мошти кнеза Лазара дочекамо у манастиру Раваница.

Месец дана раније је одржан велики скуп на Газиместану где је у присуству милион људи, тако је тада званично објављено, Слободан Милошевић одржао ватрени патриотски говор. Постојала је могућност да се велики вођа појави и 9. септембра у манастиру Раваница, где је било предвиђено да се мошти кнеза Лазара коначно поново положе.

Неко је баш мене гурнуо у ватру да се као део посебног тима побринем да се у манастиру Раваница не понове грешке организације скупа на Газиместану. А било је заиста много невоља на Видовдан те 1989. године.

Мошти кнеза Лазара су 1389. године била сахрањене у Приштини, да би 1391. године биле пренете и сахрањене у кнежевој задужбини у цркви Вазнесења Господњег у Раваници. У току турско-аустријског рата 1690. године раванички монаси су приликом Велике сеоба Срба на челу са патријархом Арсенијем III Чарнојевићем мошти кнеза Лазара однели у Мађарску, где су их сахранили у дрвеној цркви у Сентандреји, а три године касније мошти су пренете у манастир Врдник на Фрушкој гори. За време турско-аустријског рата (1716-1718) мошти су привремено склоњене на леву обалу Дунава, у Футог. Слично се догодило и за време револуције (1848-1849) када су мошти опет привремено однете у Кленак. На почетку рата 1941. године мошти су премештене у манастир Бенешево, а одатле су под заштитом Немаца, а у страху од усташа, мошти донете у Београд, у Саборну цркву.

У оквиру припрема за обележавање шест векова од Боја на Косову, мошти кнеза Лазара су 1988. године кренуле на последње путовање, да би 9. септембра 1989. године биле поново сахрањене у цркви Вазнесења Господњег у Раваници.

Пут од Београда до Раванице је ишао преко манастира Нова Раваница у Врднику, манастира Озрен код Тузле, манастира Троноша, Лознице, Осечине, Ваљева, манастира Ћелије, Лелић и Боговођа, па затим преко Лазаревца, Аранђеловца, Тополе и Крагујевца до манастира Жича.

У манастиру Љубостиња мошти кнеза Лазара су боравиле током марта месеца 1989. године.

Пут од манастира Љубостиња је ишао преко манастира Студеница и Нова Павлица до манастира Грачаница где су мошти биле на Видовдан, у време док је Велики Вођа на Газиместану држао борбени говор. Већ следећег дана мошти су однете у Приштину, па у Куршумлију, Прокупље, Ниш и Крушевац. Из цркве Лазарице мошти су однете у манастир Горњак, а одатле у Ћуприју.

Прихваћен је мој предлог да мошти кнеза Лазара бораве што дуже у цркви у Ћуприји да би грађани Ћуприје, Јагодине и Параћина, као и околних места, могли на достојанствен начин да се поклоне земним остацима великог свеца. Сматрао сам да је то најцелисходније решење за локално становништво, како би се избегло путовање у Сење.

Иако Велики Вођа није желео да дође у манастир Раваницу и одржи говор, све припреме су се одвијале као да ће најмање 200.000 људи да дође у манастир како би га уживо слушали. Наравно, терен око манастира не дозвољава окупљање великог броја људи, не више од десетак хиљада, а порта је могла да прими мање од хиљаду посетилаца.

Према сценарију испред улаза у цркву требало је да буде приказан сценски приказ. Сви остали догађаји су планирани изван зидина манастира.

Спремио сам службени елаборат који је одобрен од надлежних, а тиме је прећутно прихваћена посета од највише 20.000 људи у једном дану.

Поучен негативним искуством са Газиместана, где је дошло до саобраћајног колапса, па су многи морали пешице да крену из Грачанице, док је већи део грађана остао заробљен у својим аутомобилима на прилазима Газиместану, предвидео сам сасвим другачију организацију.

Из целе Србије могло се на Газиместан са 3.500 аутобуса који су имали специјалне пропуснице. Док се долазак у Ћуприју аутобусима завршавао на великом паркингу „Велмортранса“, а одатле до манастира је био могућ превоз само посебним градским аутобусима. Укупно 20 градских аутобуса је дошло из Београда и њима су се грађани превозили бесплатно од Ћуприје до окретнице у Сењу. Сви ти београдски аутобуси црвене боје су полазили из центра Ћуприје и нису имали ред вожње, већ су кретали одмах након уласка путника. На тај начин у једном дану је превезено око 15.000 грађана.

Није било потребе да се забрањује кретање путничким аутомобилима између Ћуприје и Сења, али су се многи возачи покајали, јер је број паркинг места у Сењу био веома мали због чега су возила остајала далеко од манастира.

На Газиместану су проблем направиле лоше радио везе, тако да косовска милиција није имала потребну координацију. Да би се то избегло у Ћуприји, милиција је формирала свој оперативни штаб у кафани – конаку у близини манастира, који је био технички опремљен поузданом радио везом. Опреза ради, пошто тада није постојала мобилна телефонија, установљена је и војна радио веза са великом антеном на пословној згради „Велмортранса“. Хитна помоћ и ватрогасци су имали сопствене радио станице.

Велики број посетилаца у манастиру изискивао је и другу врсту логистичке подршке, почев од воде за пиће, исхране, па до тоалета.

За безбедност грађана су биле задужене разне службе, од мобилисаних припадника Цивилне заштите који су за ту прилику сви били униформисани, волонтера Црвеног крста, па до професионалних и резервних припадника милиције и других државних јавних и тајних служби.

Беше то време када се очекивало формирање нових политичких партија које би замениле Савез Комуниста Србије, па су се људи ослободили страха једнопартијске диктатуре и почели су јавно да показују своја политичка опредељења. Неки су први пут на главу ставили шајкачу са кокардом и понели српске заставе без петокраке.

На крају пута мошти кнеза Лазара су поново донете у кнежеву задужбину, у цркву Вазнесења Господњег у Раваници. Било је то након шест векова од његове јуначке погибије на Косову пољу.

 

Великомученик Цар Лазар се определио за Царство Небеско приневши себе као жртву.

Нама је остала народна песма ЗЕМАЉСКО ЈЕ ЗА МАЛЕНА ЦАРСТВО, А НЕБЕСКО УВЕК И ДОВЕКА.

Тридесет година је прошло од када су мошти кнеза Лазара поново у Раваници. Двадесет је година прошло од Кумановског споразума и Резолуције УН 1244.

Српска земља је мењала своје границе разним историјским споразумима којима су претходили крвави сукоби. Нека неки нови споразум буде написан у миру!

Желим да верујем да ће мошти кнеза Лазара вечно да остану на крају свог пута, да неће да се понови Велика сеоба Срба у којој би раванички монаси морали поново да крећу на далеки пут.

Душан Стаменковић

2019.