МАСАРИКОВА ШКОЛА

Време је када слушамо да нам брат Турчин запошљава само жене у својој фабрици, а да нам велика Кина зида мостове, изграђује путеве и железничке пруге, све уз обећање да ће да прокопа и канал од Солуна до Дунава. Зато смо заборавили како је у порођајним мукама државе Србије под вођством Обреновића бројчано мали, али ипак велики, Чешки народ стварао наше грађанско друштво рушећи нам традиционално феудалну средину.

Далеке 1869. године у Србији је формирано чешко удружење, иначе је то на Балкану било прво мањинско удружење грађана. Многобројни Чеси су дошли у Србију у другој половини 19. века, званично позвани из Београда да би помогли економски развој младе државе која се ослобађала од Турске власти. Недостатак стручњака у многим областима Србија је превазилазила тако што је широм отворила врата свим добронамерним људима.

Феликс Каниц, аустријски историчар и путописац, забележио је приликом посете Параћину да су браћа МИНХ, пореклом из Тшебича код Јихлаве у Моравској, изградили велику фабрику сукна, штофова, која се налазила на месту данашње Српске фабрике стакла. Здање, које је касније изгорело, изграђено је 1880. године, а у њему је производња започела 1882. године. Већ 1889. фабрика je радила на водени, парни и електрични погон на 58 кемничких механичких разбоја са 200 радника. После тога се прешло и на израду шајка, ћебади, камгарн-штофова, позамантерије, пa je и број радника порастао на 350-500, од којих 90% отпада на женску радну снагу.

У Јагодини је први апотекар био Чех Антон Чохач, чија је апотека могла да се мери са апотекама у Бечу. Иначе, 1867. године у Србији су постојале апотеке само још у Београду, Крагујевцу, Шапцу, Смедереву и у Пожаревцу. Два чешка столара су у Јагодини производили намештај и најфинију столарију. Најбоље светло пиво је правио Косовљанин, који је занат испекао у Чешкој. Нажалост, пивара више не постоји, као ни јагодинска фабрика стакла. Мало је познато да су у јагодинској стаклари у којој је постојала пећ са шест огњишта, радили Мађари и Пољаци, а да је осам Чеха било задужено за израду најфинијих производа од стакла.

Године 1909. Српска влада је одобрила оснивање Прашке кредитне банке у Београду, која је одмах добила концесије за изградњу фабрике шећера у Ћуприји. Такође, чешка банка је уложила и велика средства у изградњу нове фабрике пива у Јагодини.

Иако су у Београду били окупљени Чеси који су били не само привредници, него и уметници, пре свега музичари, прва приватна чешка школа јужно од Београда је направљена 1912. године у Ћуприји, захваљујући изградњи велике фабрике шећера и великом броју Чеха који су живели и радили и у Параћину и у Јагодини, као и у Сењском Руднику.

У Ћуприји је 1928. године основано удружење грађана под називом „Чехословачка беседа“. Чеси су били веома активни у спорту, а највише у „Соколском друштву“. Они су, сем тога, имали и развијенији друштвени и забавни живот. Имали су чак и луткарско позориште за децу и своју соколану, па су донели и прву фудбалску лопту у Ћуприју 1915. године и зато се први клуб звао „Славија“. И данас се део Ћуприје у близини некадашње фабрике шећера зове Славија.

Према подацима из 1931/32 школске године, у Масариковој школи у Ћуприји је било петнаест дечака и осамнаест девојчица. Они су похађали редовну српску школу и комплементарно чехословачку школу (Чешка се ујединила са Словачком на крају Великог рата).

Директор Прашке кредитне банке у Београду Карел Хусник као и инжењер Франтишек Зајиц, генерални директор шећеране у Ћуприји, Јакоубек Јосеф угоститељ у Ћуприји и Јосеф Бекерус, директор Јагодинске пиваре били су најзаслужнији за веома развијен грађански живот у Поморављу у периоду између 1928. године и 1938.

Након напада Немаче на Чехословачку велики број Чеха је бежећи дошао у Југославију, па и у Ћуприју.

Одмах после 27. марта 1941. године више породица Чеха и Јевреја из Чехословачке, које су боравиле у Ћуприји у очекивању напада немачких фашиста, отишле су из Ћуприје у Грчку. Ова акција збрињавања избеглица Јевреја и Чехословака одвијала се и даље преко Прашке кредитне банке у Београду. Измећу осталих у Фабрици шећера крио се и Вацлав Давид, први председник Скупштине ЧСР и министар спољних послова.

Неки Чеси су након завршетка Другог светског рата осуђени као сарадници окупатора, а већина је напустила Југославију. Политичке разлике између две државе су условиле национализацију имовине Чеха, а друштвени односи између Чеха и Срба су замрли.

У Ћуприји и данас живи неколико породица са чешким пореклом, а најстарији говоре чешки језик.