ЗАБОРАВЉЕНИ – МРЧЕВАЦ

 

У жељи да заборавимо на стварност која нас оптерећује често затворимо очи и препустимо се сањарењу. Почнемо да замишљамо нека прошла времена мислећи да је требало раније да се родимо. Сматрамо да је нашим прецима живот био срећнији, иако нису имали интернет, мобилни телефон, парно грејање…

У Ћуприји постоји кварт који се назива Мрчевац. Простире се на пољу које је познато под именом Царина. То је градска четврт са улицама Васе Чарапића, Цетињска, Мутапова, Косанчићева…, тамо где је било чувено Пољанче.

Неколико фамилија ту живи од давнина – Миуљевићи, Николићи, Здравковићи, Динићи, Пешићи, Момировићи, Златановићи, Бранковићи, Дицићи, Несторовићи, Лазићи, Анђелковићи, Жикићи, Дудићи, Клеменовићи, Радојковићи, Радуловићи, Величковићи, Стошићи,… бар тако они мисле.

Указом кнеза Милоша Обреновића од 5. новембра 1835. године турска касаба Ћуприја је добила статус српске вароши, па је одмах постала седиште округа.

Спахијске дажбине у селима нахије ћупријске 1833. године су забележене и према списку у насељу Мрчевац било је 26 кућа и 28 пореских обвезника.

Године 1833. спојене су нахије ћупријска и параћинска, односно ова друга са својих 28 насеља припојена је ћупријској нахији. Тако 16. марта 1835. године Петар Борћевић јавља кнезу Милошу да је у споразуму са Милетом Радојковићем и Милосавом Здравковићем преселио село Жировницу у Ћуприју и да су плацеви ушорени дуж напред обележених улица, а село Врапчане Параћину. Три године касније припојени су Ћуприји село Мућава (налазило се на платоу садашње Мућавачке шуме) и засеок Мрчевац (налазио се у подножју Везировог брда). Ова села припојена су комплетно ономе делу вароши који им је био најближи и тако су се формирале „мале” (махале), које и данас постоје. Ово припајање било је претежно административна мера, али државнички оправдана, јер је било неопходно да у вароши почну већински да живе Срби, а не више Турци.

Према архивским документима кнез Милош Обреновић је државним новцем откупио сва турска имања и куће. Посебно се наводе ливаде у Ади и „уџаре“ из Арнаутске мале до Циганске Баре. Пошто су турске куће биле у веома лошем стању, дата је и помоћ да се изграде нове куће за досељене Србе. Истовремено су старе куће које су биле у релативно добром стању обновљене, јер је кнез условио да све варошке куће мора да буду покривене црепом или дрветом.

Инжењер Кордон Барон је био први урбаниста у Ћуприји, јер га је кнез Милош Обреновић послао као помоћ Ћупричанима да варош добије изглед уређеног места.

Са изградњом кућа и досељавањем број житеља је знатно повећан, тако да је Ћуприја добила нову цркву, школу и уједно је постала право војничко – гарнизоно место. А вашар у Ћуприји је већ од 1935. године био поред ваљевског вашара, најпознатији.

Данас више нема видљивих остатака старог Мрчевца, заборављене су и чамбуре испод Везировог брда.

Од Ћупричана само зависи да ли ће сећање на Мрчевац да настави да живи и код млађих покољења.