ШТА ЋЕ БИТИ С КУЋОМ?

 

Зимско време брзо прође и када с пролећа све озелени улични шетачи изгубе прилику да гледају разрушене нечије домове. Људско око тражи оно што је лепо, па се поглед зауставља само на цвећу у уређеним двориштима. Заборавља се ружни утисак који остављају оронуле фасаде, полусрушени кровови, разбијени прозори и изваљени плотови.

Једино лутајући фотографи бележе детаље на некадашњим уличним лепотицама. И портрети старијих особа на којима се види изборано лице, често урађени у црно-белом, плене својим садржајем, па се такве фотографије смештају у каталоге разних изложби, да тамо овековече садашње време.

На друштвеним мрежама сваки град има рубрику са карактеритичним именом „Слике старе…“ где постоје разгледнице на којима пензионери препознају тргове и улице из своје младости. Онда се исписују коментари са обавезним уздахом како је некада било лепо живети.

Неспорна је чињеница да се свакодневно стотине породица сели у обећане земље – Немачку, Аустрију, Чешку, Норвешку… Вредни статистичари бележе како има све мање незапослених, а проценат радника је све већи и већи у односу на број оних који су преостали у држави. Додуше, број пензионера забрињава државнике, јер квари општи изглед нашег Елдорада.

Намерно или случајно, није то више важно, када у први мрак кренете путем кроз села или периферне улице града, запазићете како у већини кућа нема упаљеног светла. Нико више ту не живи. Старци су помрли, а њихови наследници су се одавно одселили. Некретнине се продају само у великим градовима и у туристичким местима, па узалуд стоје огласи у којима се за мале паре нуде провинцијске старе куће са великим двориштем.

Попис становништва и процене указују да се у забитим селима одавно више не рађају деца, а у градовима се бележи већи број умрлих од рођених. У домаћинствима у просеку живи само двоје, троје. Број стараца је већи од броја деце. Суморна слика наше стварности.

Када човек у Ћуприји крене цариградским друмом од моста на Великој Морави ка Славији, може да преброји већи број напуштених кућа од броја нових стамбених зграда. Рекло би се што јужније, то тужније, што даље од центра града, то више туге.

Туристи, спортисти и пословни људи који долазе у Ћуприју, не желећи да увреде домаћина, коментаришу како би центар града био веома леп, под условом да се некако среде рушевине касарне и две зграде на градском тргу. Можда то Ћупричани више и не запажају, јер су се навикли, али гостима боде очи.

Увек постоји изговор зашто је нешто баш тако како јесте.

Лутајући фотографи се не питају „Шта ће бити с кућом?“, њима је довољно да упере објектив камере и снимају. У будућности ће те фотографије да буду историјски документ.

Ипак, остаје питање.

Без одговора!