МАШИНОВОЂА

 

Отац би увек дао свој живот за живот свог сина.

Кренуо је лагано теретни воз узаном пругом из Ћуприје ка Сењском Руднику. Ђорђе и његов помоћник нису имали много посла око убацивања угља у ужарено ложиште, јер су вагони били празни. Прошли су поред шећеране, па онда преко распутнице између Везировог брда и реке Раванице стигли су у Краљево поље. Још мало и ушли су у Сење. Ту су заустављени.

Два сата су непланирано стајали у малој железничкој станици Сење. Чекали су да четници са групом људи и жена чије су руке биле везане иза леђа пређу из суседне кафане у један теретни вагон. Неко им је довикнуо да су Ћупричани.

Воз је наставио пут кроз село, па је изнад манастира Раваница ушао у дубоку клисуру.

Почетак фебруара месеца 1944. године је био уобичајено хладан. Размишљао је машиновођа Ђорђе како је у теретном вагону ледено и како је везаним људима још хладније око срца, јер је свима било знано да се њихов пут завршава у Мијајловој јами.

У Сењском Руднику се локомотива окренула и били су прикачени вагони пуни угља који је био намењен Немачким окупационим снагама. Крећући се низбрдо брзо су се вратили у Ћуприју.

Ђорђе Антић је завршио уредно своју смену и стигао је својој кући. Чекала га је уплакана жена.  Једва је разумео шта му прича. Сина Мирослава су одвели четници.

Застао је Ђорђе, није могао да пружи корак. Стегло му се срце. Није имао даха, почело је нешто да га гуши.

Сетио се теретног вагона у коме се налазила група мушкараца и жена које су четници његовим возом одвели ка Мијајловој јами.

Загрлио је жену. Није могао да јој ништа каже.

Није се пресвлачио, него је онако чађав одмах кренуо у Сење да са својим братом Љубом Антићем потражи Чачића, да га моли да му не убије сина.

Млад је он још, незрео, наиван… Ништа није згрешио. Зашто га не би пустио на слободу?

Клекнуо је са молећивим рукама испред моћника.

Узалуд.

Чачић им је рекао да су закаснили!

Miroslav Antic
Мирослав Антић

Фебруарски покољ 1944. године у Ћуприји догодио се увече, пред полицијски час. Четничке тројке су из кућа извеле лица предвиђена за клање. Припадници Српске државне страже су се повукли у своју касарну и на тај начин им омогућили несметано вршљање по вароши, док су им неки и помагали показујући им куће и лица која је требало из њих извести. Те вечери изведено је око 20 лица и одведено у Летовиште, недалеко од Сењског Рудника, у штаб бригаде. Одмах сутрадан заклано је њих 12, и то: Антић Мирослав, кројачки радник, скојевац, Маринковић Добривоје, пошт. чиновник, симпатизер, Спасић Радомир, службеник, Гајић Душан-Чича, пензионер, Стојановић Александар, берберин, Томић Станоје, радник Ложионице. члан КПЈ, Ценић Лепосава, домаћица, партизанска мајка, Хаџић Љубомир, кафеџија (критиковао покрет ДМ), Богдановић Александар, капетан у пензији (одбио да иде у четнике ДМ), Јовановић Стана, домаћица, Радосављевић Јулијана, домаћица, Шимунић Павле, машиновођа, симпатизер НОП-а.

У Ћуприји су биле смештене окупаторске војске Немачке и Бугарске, као и једна јединица Белогардејаца. Наравно, најачи састав су имали Бугари, јер је у Ћуприји била смештена Команда 9. пешадијске дивизије. Нико није желео да спречи четнички терор.

6 thoughts on “МАШИНОВОЂА

Add yours

  1. Moja baba Leposava Cenic,cije ime nosim,je zaklana i ostavljena na livadi i u toku noci kucici su njen les rastrgli , deda je pronasao samo jednu nogu jer je prepoznao po carapi koju je nosila.Toliko o „herojskoj“ borbi cetnika i njihovoj borbi.Pricali su ocevidci kako su se pijani,obesni i razulareni Cacvicevci izivljavali na mojoj babi i zabavljali punu kafanu zadriglih i raspojasanih „boraca“ za kralja i otadjbinu,pre nego sto su je „junacki“ zaklali.Tako su se cetnici ,pijani i organizovani u crne trojke borili za slobodu“Srpskog naroda.Moja baba je bila majka osmoro prezivele deca,a rodila je desetoro.

    Liked by 1 person

  2. Miodrag Cenic
    У тексту о жртвама фебруарског покоља се помиње и име моје бабе Лепосаве Ценић, мајке мога оца Боривоја. У реакцијама на текст се огласила и моја сестра Лепосава. Носи бабино име и , ипак, не зна многе појединости о бабиној смрти. А детаље сам дознао од деде Велисава. Те ноћи, 4.фебруара 1944 године четничка тројка је у мрклој ноћи залупала на врата дедине куће, на периферији Ћуприје, у улици Цара Лазара. Деда није ѕнао ко лупа. Отворио је са свећом у руци. Вођа тројке је ѕатражио да испред њих изађу Рада и Дана Ценић, дедине кћерке. Објаснили су им да оне не живе у овој кући већ на другом крају вароши. Баба Лепосава им је објаснила да треба да оду на почетак улице и потом лево наставе до једине ѕграде преко садашњег Микићевог моста. четници, , сва тројица из села Стубице, су претресли кућу и помоћне просторије. Уверили су се да Рада и Дана нису ту и после тога се запутили ка кући у којој су живеле тетке. аба Лепосава је кренула за њима и пречицом, кроз улицу Иво Лоле Рибара како се тада звала и да ли се и данас зове како наводим, не знам, кроѕ блато и цичу зиму је стигла до зграде у којој је после рата била Земљорадничка задруга и обавестила тетке да их тражи кољашка тројка. Ове су одмах напустиле кућу, а Баба је кренула назад. Није имала срећу. Срела се са четницима. Овима је одмах било јасно да је обавестила кћерке, зграбили су Бабу и вратили се у дедину кућу. Покупили су и њега и повели их пешице за Сење и Сењски рудник. Баба није била у возу о коме Дуле пише. з7 Надомак Добричева Деда је имао њиву и познавао је тај крај као свој џеп. У блиѕини њиве Баба му је шапнула – “ти Миле десно, ја лево, па ко побегне, побегао је“. Деда је убрѕо налетео на Раваницу и скочио у њу. Увукао се у врбе и ћутао. Четници га нису нашли. Но, ухватили су Бабу и повели је за сење. Одавде надаље прича се наставља на основу сазнања до којих је Деда дошао суочен са тројком у ћелији Ћупријског затвора по заробљавању четника. “Поѕанао сам их одмах чим сам се срео са заробљеним четницима. Рекао сам Џуџи – ови су убили моју Лепу. Под батинама су ми све рекли. Лепу су почели одмах да боцкају све до Сењског рудника. Међусобно су се оптуживали да они нису болиЛепу и оптуживали су један другога. Лепу су ѕаклали на једној ледини код Летовалишта“. Мој теча, Драган Мирчетић је у време када су четници заробљени био у Ћуприји као официр новоформиране Југословенске армије. Разговарао је са Чачићем и питао га како је могао да да налог да се закољу отац и мајка његовог “класића“ поручника Боре Ценића, са ким је завршио академију и одлазио у кућу његових родитеља. Чачић му је рекао да такав налог никада није иѕдат и да су на списку биле Борине сестре које су биле у ћупријској илегали. И тројка и Чачић су суђени и осуђени на смрт. Ја не желим да истришем пароле о томе како су се и за кога и против кога борили четници. То се дуго знало, али се полако заборавило и даље заборавља!

    Свиђа ми се

Оставите коментар:

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

Create a website or blog at WordPress.com

Горе ↑

%d bloggers like this: