МАШИНОВОЂА

Отац би увек дао свој живот за живот свог сина.

Кренуо је лагано теретни воз узаном пругом из Ћуприје ка Сењском Руднику. Ђорђе и његов помоћник нису имали много посла око убацивања угља у ужарено ложиште, јер су вагони били празни. Прошли су поред шећеране, па онда преко распутнице између Везировог брда и реке Раванице стигли су у Краљево поље. Још мало и ушли су у Сење. Ту су заустављени.

Два сата су непланирано стајали у малој железничкој станици Сење. Чекали су да четници са групом људи и жена чије су руке биле везане иза леђа пређу из суседне кафане у један теретни вагон. Неко им је довикнуо да су Ћупричани. Добили су знак да могу да крену.

Воз је наставио вијугавом пругом кроз село, па је изнад манастира Раваница ушао у дубоку клисуру.

Почетак фебруара месеца 1944. године је био уобичајено хладан. Размишљао је машиновођа Ђорђе како је у теретном вагону ледено и како је везаним људима још хладније око срца, јер је свима било знано да се њихов пут завршава у Мијајловој јами.

Не железничкој станици у Сењском Руднику Ђорђе и његов помоћник откачили су празне вагоне, па су окренули локомотиву  и прикачили вагоне пуне угља који је био намењен Немачким окупационим снагама. Крећући се стално низбрдо брзо су се вратили у Ћуприју.

Машиновођа Ђорђе Антић је завршио уредно своју смену и стигао је својој кући. На вратима га је чекала уплакана жена.  Једва је разумео шта му прича.

Сина Мирослава су одвели четници!

Застао је Ђорђе, није могао да пружи корак. Стегло му се срце. Није имао даха, почело је нешто да га гуши.

Сетио се теретног вагона у коме се налазила група мушкараца и жена које су четници његовим возом одвели ка Мијајловој јами.

Само је загрлио жену. Није могао да јој ништа каже.

Није се пресвлачио, него је онако чађав одмах кренуо у Сење да са својим братом Љубом Антићем потражи Чачића, да га моли да му не убије сина.

Млад је он још, незрео, наиван… Ништа није згрешио. Зашто га не би пустио на слободу?

Клекнуо је са молећивим рукама испред моћника.

Узалуд.

Чачић им је рекао да су закаснили!

Фебруарски покољ 1944. године у Ћуприји догодио се увече, пред полицијски час. Четничке тројке су из кућа извеле лица предвиђена за клање. Припадници Српске државне страже су се нечујно повукли у своју касарну и на тај начин им омогућили несметано вршљање по вароши, док су им неки и помагали показујући им куће и лица која је требало из њих извести. Те вечери изведено је око 20 лица и одведено у Летовиште, недалеко од Сењског Рудника, у штаб бригаде. Одмах сутрадан заклано је њих 12, и то: Антић Мирослав, кројачки радник, скојевац, Маринковић Добривоје, поштански чиновник, симпатизер, Спасић Радомир, службеник, Гајић Душан-Чича, пензионер, Стојановић Александар, берберин, Томић Станоје, радник Ложионице. члан КПЈ, Ценић Лепосава, домаћица, партизанска мајка, Хаџић Љубомир, кафеџија (критиковао покрет ДМ), Богдановић Александар, капетан у пензији (одбио да иде у четнике ДМ), Јовановић Стана, домаћица, Радосављевић Јулијана, домаћица, Шимунић Павле, машиновођа, симпатизер НОП-а.

У Ћуприји су биле смештене окупаторске војске Немачке и Бугарске, као и једна јединица Белогардејаца. Наравно, најачи састав су имали Бугари, јер је у Ћуприји била смештена Команда 9. пешадијске дивизије. Нико није желео да спречи четнички терор.