ЗАБОРАВЉЕНИ – МУЋАВА

Благе падине окренуте ка Великој Морави одувек су биле место где су људи волели да живе. Имали су изворе здраве воде, сунце, плодну земљу, пашњаке, … рекло би се прави овоземаљски Рај.

Стублине су насеље старо седам или осам хиљада година, онолико колико постоји Винчанска цивилизација. Протећиће још много воде Моравом док се ово прастаро насеље недалеко од Ћуприје не истражи. Дотле ће потпуно да се заборави и да је у непосредној близини постојало село Мућава, из кога потичу многе ћупријске фамилије.

Путеви са севера на југ су пролазили речним равницама, избегавајући теснаце. Тако је и део римског пута од Виминацијума ка Хореум Маргију и даље ка Наису, вијугао поред реке Ресаве, пењући се на брда одакле се видела Морава. Нажалост, иако су Римљани били беспрекорни градитељи, остаци поплочаног пута су сада невидљиви. Највероватније је римски војни пут пролазио поред данашњег села Супска, онамо где је пре век и по путовао Феликс Каниц долазећи у Ћуприју.

Када је један од највећих српских државника Милош Обреновић 1833. године прогласио Ћуприју за варош и донео одлуку да се Срби населе у дотадашњу турску касабу, па да тако занавек отерају Турке из овог краја, имао је јасну визију модерне Србије.

Према подацима који се односе на спахијске дажбине 1833. године следи да је у насељу Мућава постојало само 9 кућа и само 9 пореских обвезника.

Указом кнеза од 5. новембра 1835. године (по старом календару) варош Ћуприја је постала седиште округа.

Пре тога, 1833. године, спојене су нахије ћупријска и параћинска, односно ова друга са својих 28 насеља припојена је ћупријској нахији. Тако 16. марта 1835. године Петар Ђорђевић јавља кнезу Милошу да је у споразуму са Милетом Радојковићем и Милосавом Здравковићем преселио село Жировницу у Ћуприју и да су плацеви ушорени дуж напред обележених улица, а село Врапчане Параћину. Три године касније припојени су Ћуприји село Мућава (налазило се на у близини садашње Мућавачке шуме) и засеок Мрчевац (налазио се у подножју Везировог брда). Ова села премештена су комплетно у онај део вароши који им је био најближи и тако су се формиране „мале” (махале), које и данас постоје. Ово припајање било је претежно административна мера, али државнички оправдана, јер је било неопходно да у вароши почну већински да живе Срби, а не више Турци.

Према архивским документима кнез Милош Обреновић је државним новцем откупио сва турска имања и куће. Посебно се наводе ливаде у Ади и „уџаре“ из Арнаутске мале до Циганске Баре. Пошто су турске куће биле у веома лошем стању, дата је и помоћ да се изграде нове куће за досељене Србе. Истовремено су старе куће које су биле у релативно добром стању обновљене, јер је кнез условио да све варошке куће мора да буду покривене црепом или дрветом.

Мућавчани су тако почели да живе на левој обали Лудог потока, који се сливао ка Морави.

Према подацима из Алманаха, године 1937. у делу Ћуприје који је настао пресељењем Мућаве живеле су породице Пецић, Ценић, Марјановић, Бранковић, Мијајловић, Цветановић,… Ту су куће и Грујића, Новаковића, Петровића…

Да није било далекосежне идеје кнеза Милоша Обреновића, који је направио варош Ћуприју пресељем мештана из Жировнице, Мрчевца и Мућаве, питање је да ли би данашња Ћуприја била оваква каква јесте.