ЋУПРИЈСКА ЏАМИЈА

Јагодинци су имали чак три џамије и нису желели одмах након одласка Турака да их поруше. Задржали су их дуже од осталих вароши у Кнежевини Србији. Ваљда су чекали да се у младој Краљевини Србији заврше сви могући ратови.

И у Параћину је постојала џамија која је остала упамћена.

А за разлику од суседних вароши, турска касаба, па српска варош, Ћуприја се прва ослободила својих џамија.

Додуше, ова последња није ни била некаква џамија за понос, онако како би је данас модерни туристи замишљали.

У средњем веку је уместо српског насеља РАВНО, освајачка турска војска направила војнички логор у коме су живели углавном Турци задужени за прелаз преко Велике Мораве. И за разлику од Јагодине и Параћина, у којима се развијало занатство и трговина, у Ћуприји је све било подређено војсци. Онда није ни чудно што никоме није била потребна џамија са високим минаретом, каква се виђала у осталим турским касабама.

Све оно што прати живот војске, па и гробље, налазило се на десној обали реке Раванице, непосредно испред њеног ушћа у Велику Мораву. Ту су трагове оставили и ислужени римски легионари који су боравили ван каструма Хореум Марги. Турски живаљ је користио опеку и камен разрушеног римског утврђења и тако продужавао историју насеља.

Цариградски друм, који је од Ниша водио ка Београду, у Ћуприји се рачвао на три дела. Два друмска крака су ишла десном обалом Велике Мораве, а један крак је прелазио на леву обалу Велике Мораве. И ту, на раскршћу путева, непрекидно се одвијао живот.

Џамија је направљена ван војничког утврђења. Налазила се у близини места где се сада налази ћупријска црква која је сазидана давне 1836. године по наредби кнеза Милоша Обреновића. Да капетан Цинцар-Јанко, чија је душа била испуњена фанатичном мржњом према Турцима, није умро баш у Ћуприји на пропутовању из Шапца у Соко Бању, не би ни Ћуприја добила цркву. Августа месеца 1835. године кнез Милош Обреновић је дошао на сахрану свог пријатеља Цинцар-Јанка Поповића, па је црквено опело морало да се спроведе у манастиру Раваница, у чијој порти са јужне стране цркве, испод камене плоче са већ излизаним словима, и сада почивају његове мошти. Након тога је кнез наредио да се у Ћуприји сазида црква. Прича се да је била велика врућина и Милош Велики се баш био уморио и ознојио и одмах после повратка из Раванице узео је пијук и ударио темељ овој новој цркви. Црква је завршена 1836. године, а освештана је чим је први српски митрополит Милентије Поповић-Добошар стигао у Ћуприју.

Забележено је да се прва српска школа у Ћуприји налазила преко пута турског гробља и џамије, а на земљишту где је сада црква. Зграда те школе одавно више не постоји. Ову школу помиње и Мита Петровић у свом обимном делу: „Финансирање и установе ослобођења Србије” (I књига, ст. 605): „1815. године сем Јагодине и Остружнице у целој Србији само је још Ћуприја имала основну школу. Школа је била као и друге: народна, приватна, а учитељ у њој беше неки Константин Јанковић“.

Ваља истаћи да је након одласка Турака из Ћуприје, када је кнез Милош Обреновић одвојио из државне касе новац да се од ћупријских Турака откупе све куће и имања, једини видљиви траг турске владавине остала је џамија.

Према државном споразуму српске црквене власти су преузеле све џамије, па тако и ћупријску. Пошто је објекат џамије био у лошем стању 1870. године извршена је његова продаја и рушење.

Ћупријски протојереј Милија Поповић је дао опис џамије. Темељ је био од камена озидан, а зидови су били од блата и сламе, кров је био од ћерамиде. У објекту који је био изнајмљен трговцу Јовану Стојановићу чувана зоб за војничке коње, па су мишеви избушили све зидове. И кров се делимично оштетио и објекат је био склон рушењу. Пошто је земљиште испод џамије било мале површине, црквени интерес је био да се уместо кирије за изнајмљивање све прода и тако обезбеди новац за црквене потребе.

Купац је био трговац Јован Стојановић, јер се џамија налазила баш између његовог дућана и куће.

Рушењем ове џамије нестао је и последњи траг турског времена у Ћуприји.

Судбина је наменила Ћуприји да као гарнизонско место буде много пута грађена и рушена. Ту, на ушћу реке Раванице у Велику Мораву, било је најприступачније да се праве и мостови на Великој Морави, највећој српској реци. Многе војске су у својим освајачким ратовима долазиле и одлазиле остављајући своје трагове, почев од Келта, Римљана, Хуна, Крсташа из целе Европе, Турака, Аустроугара…

Током 18. века вођени су ратови између Аустроугара и Турака више пута, па је тако Ћуприја подпадала под власт и једних и других. И увек је била на удару свакојаких шпијуна. На путу између Ниша и Београда Ћуприја је била најзначајније турско упориште. Турци су је званично називали Топрак Кале Џисри Морава, „Земљани Град Мост на Морави”.

Уочи избијања последњег аустријско-турског рата (1787-1791) аустријски војни обавештајци (официри Ф. К. Покорни и Ј. П. Митесер) обишли су Ћуприји 1784. године и описали је као турску касабу са деведесет турских и двадесет српских кућа, са две џамије и четири кафане, са седам ханова и толико пекара, са пет српских дућана. Куће су биле уџерице од дрвених стубова између којих је било претено пруће попуњено блатом и сламом, са кровом од сламе. Само је тадашња џамија била саграђена од ломљеног камена, без минарета. Налазила се близу моста на Великој Морави.

Војно утврђење се налазило на левој високој обали реке Раванице и било је са три стране заштићено јарком и земљаним грудобранима са палисадама. Постојале су две утврђене капије – једна према мосту на Великој Морави и друга на путу ка Параћину. Понтонски мост на Великој Морави је био од дрвета, као и мост на Раваници. Изван утврђења улице су биле калдрмисане и поред неколико турских кућа налазила се још једна џамија која је била направљена од дрвета. Баш та џамија је била последњи турски траг у српској Ћуприји.

Разне војске су пролазиле кроз Ћуприју, неке су успостављале и своју окупаторску власт. Бугари су у Великом рату народ булгаризовали тако што су уводили бугарски језик, мењали имена људима, наметали своју културу, па и црквену власт. Тако је и ћупријски владика био у далеком Видину.

Времена се мењају, можда ће доласком неких нових Турака и емиграната свакојаких верских убеђења, опет у Ћуприји да се гради џамија. Вероватно даље од православног храма из 1836. године, не уместо њега!