МАРКОВА ЗЛА СУДБИНА

 

У једној секунди се човеку промени живот.

Службена тајна обавезује појединца да не сме да подели своја сазнања ни са најближим пријатељима. Иако би најрадије из себе избацио сећања и заборавио ружне догађаје, мора да ћути вечно.

Марко се родио испод Проклетија, у селу је започео школовање да би га наставио најпре у Пећи, а затим на Правном факултету у Нишу. Био је из сиромашне породице, па је морао да буде добар ђак како би примао стипендију за студирање.

Знао је добро албански језик, јер се дружио са комшијама Албанцима. Родио се у време доживотног председника државе друга Тита, па је било сасвим нормално да буде васпитаван уз приче о јуначењу Боре и Рамиза. Уз такво домаће васпитање шта би друго могао да ради, него полицијски посао.

Марко није био ни крупан, ни нарочито упадљив момак. То му је била предност након завршених различитих полицијских курсева. Пустио је дужу косу, набацио на себе изанђалу кожну јакну и излизане фармерице. Пушио је стране цигарете и играо се ЗИП упаљачем.

У једном приштинском клубу док је био на службеном задатку упозано се с девојком која га је освојила на први поглед. Убрзо су се венчали, а годину дана касније су добили и слатку девојчицу.

Породичне обавезе су му сметале у послу којим се бавио. Морао је често ненадано да отпутује, да ноћима не долази кући. Растрзан између младе супруге и детета с једне стране и јурњаве за разним криминалцима с друге стране, постао је неопрезан.

Два метка су га погодила једне ноћи док је био на тајном састанку са Албанцем који је преносио дрогу за рачун терориста. Остављен је на сред пута да искрвари.

Судбина или нешто друго, неважно је шта, оставила га је да живи.

Неколико месеци лечења у Београду је било довољно да га супруга напусти. Једноставно је покупила своје ствари и отишла. Девојчицу је довела код Маркове мајке да је чува.

Након успешног опоравка Марко је наставио да се бави јединим послом који је знао, полицијским послом.

Његова ћеркица, лепотица на мајку, расла је уз своју бабу у Приштини. Када је почело НАТО бомбардовање Марко је морао да их измести у Ниш. Баба и унука су биле задовољне новом животном средином.

На Косову и Метохији више није било посла за Марка. Дошло је време анализе прохујале младости, време разочарања, време без илузија…

Састанак у Великој Плани с колегама са посла претворио се у велику другарску пијанку. У летњем дану сунце касније залази, па се Марко понадао да може брзо да се врати у Ниш и да затекне будну ћеркицу. Стално је мислио на њу.

На аутопуту Београд-Ниш био је уништен мост преко Велике Мораве, па је саобраћај био преусмерен на стари пут Јагодина-Ћуприја. После наплатне рампе у Јагодини скретало се на првој раскрсници лево, па после десно, па опет лево. Марко је возио свој мерцедес веома брзо. Испред њега је била велика раскрсница где је требало да се скрене удесно на надвожњак преко железничке пруге.

Марко је притискао папучицу за гас и једноставно пре раскрснице није реаговао. Наставио је да јури право. Одједном се са његове леве стране појавило путничко возило. Није имао времена да кочи. Уследио је јак ударац.

На месту сувозача у возилу које се кретало путем са првенством пролаза погинула је девојка. Ни крива, ни дужна.

У току суђења Марко је рекао да је тог кобног дана сигурно попио флашу вискија, али да је сматрао да може безбедно да управља возилом. Дубоко се кајао што је изазвао саобраћајну незгоду у којој је смртно настрадала једна млада жена.

Био је свестан да му следи казна затвора. Годину, две, не зна колико, боравиће заједно са робијашима. Можда ће да дели кревет на спрат са неким кога је раније ухапсио? Дотле ће његова ћерка и даље да одраста само са бабом.

Питао се да ли је заиста заслужио да тако живи?

Какве је то велике грехе правио? Или можда испашта грехе свог оца, деде, …?

Адвокат се жалио на првостепену пресуду. Жалио се и тужилац на висину изречене казне, јер је сматрао да не постоје у довољној мери све наведене олакшавајуће околности. Време за одлазак у затвор је тако пролонгирано.

Пошто зло никада само не долази, Марко је чекајући да оде у затвор остао без своје мајке. Њено срце није издржало.

Ко ће убудуће да пази на девојчицу која је улазила у пубертет?

Марко више није био способан да ради посао који је једино знао. Морао је прерано да оде у пензију.

Да ли је само једна секунда Марку променила цео живот?

Да није било кобне саобраћајне незгоде, да ли би неко другачије зло погодило Марка?

Мноштво питања остаје без одговора.

 У једној секунди се човеку промени живот.