ЦИНЦАРСКО „УЈЕДИЊЕЊЕ“

 

Административне границе Србије су се често мењале у последња три века. Ваљда тако треба да буде. Ћуприја је била и погранично место када је постојала аустроугарска власт, па турска власт, па бугарска окупациона власт…

Ћуприја је као гарнизоно место постала административни центар. Ту је била прва касарна, суд, робијашница… Зато је Ћуприја имала више трговачких радњи и кафана, него остале вароши.

Можда је то био и највећи разлог да се у Ћуприју населе и припадници Цинцарског народа који није имао своју државу.

Тодор Леву Поповић (1874-1939), иако се родио у свештеничкој породици (отуд презиме Поповић), бавио се трговином ракијом и вином, па није чудно што је у Ћуприји 1922. године купио и кафану „Уједињење“ од Слободана Љ. Стојковића, који је ову кафану наследио од свог деде Тодора Стојковића 1920. године.

Ujedinjenje promena vlasnika 1922
Промена власника 1922. године

 

2 син Тодор Леву Поповић

Вредност ондашњих 140.000 динара није била мала, иако је зграда била плански саграђена од тврдог материјала и имала је подрум и поткровље. Положај зграде у центру Ћуприје, у улици Краља Петра, у непосредној близини пијаце, обећавао је новом власнику успешан рад кафане.

Ujedinjenje izgled iz carsije

Ujedinjenje sa zadnje strane

Ujedinjenje presek osnove prizemlja

Велика сала у приземљу кафане „Уједињење“ била је погодна за приказивање филмова. Тако је баш ту настао и први биоскоп у Ћуприји. Војислав Станковић, звани Воја Славуј, обезбедио је пројектор за приказивање немих филмова.

Десетак година касније, када је након реновирања кафана „Уједињење“ већ имала статус најугледнијег хотела, тон биоскоп је заменио стару и превазиђену опрему. Свечана премијера првог тонског филма је одржана 13. јула 1933. године. Цена улазница у првом реду столова је била 8 динара, друга места 5 динара, а седење на клупама се плаћало 3 динара.

Bioskop Ujedinenje Cuprija
Најава филма
Ujedinjenje bioskop
Најава филма

Управљање хотелом и биоскопом вршили су Тодорови синови Душан и Ванђел .

 

Филмови су добијани у специјалним кутијама поштом из Београда.

Ђаци су могли да гледају филмове само уз дозволу шклских власти, а деца су морала да буду у пратњи родитеља.

Представе су одржаване три пута дневно, од 14.00 сати, 17.00 сати и од 20.30 сати.

Немачка окупациона власт је 1941. године пренела кино пројектор у биоскоп „Занатски дом“.

Хотел „Уједињење“ је године 1947. национализован, а 1960. године зграда је порушена да би уступила место вишеспратници у чијем приземљу се сада налази самопослуга „ИДЕА“.

Nekada Dom JNA
Ћуприја, главна улица
UJEDINJENJE sruseno Cuprija
Крај „УЈЕДИЊЕЊА“

Тодор Леву је умро 1939. године. Иза њега су остали синови Ванђел, Душан и Миодраг и кћери Воислава и Вукосава.

О ћупријској цинцарској породици Поповић, као и о другим цинцарским породицама у Великом Поморављу, неком другом приликом.

Напомена: Према Јовану Цвијићу Цинцари су живели у великим насељима збијеног типа налик на вароши, на висини између 700 и 1 000 метара. Нису се бавили земљорадњом, око њихових села није било обрађене земље, а села су им служила као склоништа за жене и децу. Бавили су се разноврсним занимањима по варошима (цинцарска печалба) и ретко су одлазили ван граница Балканског полуострва, осим у Румунију. Цинцари припадају старом балканском етничком слоју. “Развили су се у оквиру Источног Римског Царства (Византије), прихватајући делимично грчки језик и грчку културу. У Србији се јављају веома рано, понајвише као кафеџије. Под утицајем грчке цркве и културе под Турцима су ушли у градска насеља. Осећали су се и често су називани Грцима, на јавним местима су говорили грчки, а у домаћем кругу цинцарски језик“. До Другогсветског рата било их је и на Копаонику и Гочу (познати као Ашани са Гоча). Поред Цинцара, у централним областима Балканског полуострва, занимљива је и група Влаха која је живела између Ђевђелије и Кајмакчалана, на и око планин Меглен. Мегленски Власи представљају самосталан огранак балканског становништва, који је у блиској вези са Аромунима, Дакорумунима и Истрорумунима. Балканолог Вајганд (G. Weigand) је сматрао да су мегленски Власи део бугарско-влашке групе народа, који је након битке на Косову избегао на висораван Караџова, где су нашли подесну климу и земљу, што је утицало на њихово удаљавање од номадског живота. Супротно томе многи аутори су заузели став да су се Власи мешали са Печењезима, који су, након пораза у бици против византијског цара Комненоса 1091. насељеникао војни колонисти у подручју Меглена. Уз теорије о мешању са Печењезима, постоје и теорије омешању са Куманима. Мегленски Власи су претежно православне вере, а за време османлијске владавине, мегленовлашко становништво се одупрело исламизацији са изузетком: то је село Nânti (гр. Νωτια) чије је становништво у XVIII веку прешло на Ислам, а које је некада представљало центар влашке популације у средњој Македонији, док је данас насељено понтијско-кавкаским становништвом које говори грчки језик (Kahl, T., 2004). Данашња географска распрострањеност мегленских Влаха може се окарактерисати као дисперзна. Исељавање Влаха са Меглена се одвијало у два правца: ка Румунији и Турској, при чему је исељавање у Румунију имало економске мотиве, док је исељавање у Турску углавном било присилно, у оквирима грчко-турске размене становништва.

Аутор: Душан Стаменковић

2 thoughts on “ЦИНЦАРСКО „УЈЕДИЊЕЊЕ“

Add yours

Оставите коментар:

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

Create a website or blog at WordPress.com

Горе ↑

%d bloggers like this: