МАНАСТИРСКЕ ВОДЕНИЦЕ

 

Senje Cuprija vodenica
Сење – воденица

Срби су се одувек међусобно делили. Не само на „Звездаше“ и „Партизановце“. Уз сваку поделу спомињале су се и тајне завере, како локалне, тако и светске. Није било разговора, а да се о каквом успеху или неуспеху, не спомену бар две светске силе. И тако за сва времена.

Старији људи кажу да је патријарха у Српској православној цркви лично одређивао Друг Тито. Онај ко је на челу државе воли да и први човек цркве буде баш онај ко је по његовој вољи. Можда је то наследно право још из времена Цара Душана Силног.

На предлог владара – српског цара, игумане у царској лаври (царском манастиру) бирало је манастирско братство. Цар је великим игуманима предавао игуманску палицу – жезло, и пољубац у знак љубави и поштовања. Али цар им није предавао само власт (духовну и световну), него је манастирима поклањао имања, шуме, винограде, ливаде, пашњаке, пчелињаке, рударска окна, речне прелазе, воденице… читава места, села и засеоке. Одредбе Душановог законика су биле прецизне – велики игумани су били и судије за скоро сва кривична дела, само за поједина дела је цар лично био судија.

Тако је Српска православна црква постала и материјално богата.

Доласком турских ага и спахија питање власништва цркве је решено једноставно – ништа није остављено разрушеним манастирима. Тек је у 19. веку Милош Велики почео да враћа цркви њене поседе.

Пошто ништа није вечито, све се мења, тако је дошло и време комуниста који су, као и турски господари, црквена имања приписали себи (држави). Нови закон о реституцији омогућава да Српска православна црква поврати оно што је некада било њено.

Да ли ће српски председник и формално да добије иста права као некада што их је имао српски цар, показаће време. Поклоњена имања, шуме, виногради, ливаде, пашњаци, пчелињаци, воденице… опет су упоседу цркве.

Туристе који обилазе манастире, па и манастир Раваницу код села Сење у близини Ћуприје, дочекују кратке информације на српском или неком од светских језика. Година изградње манастира, име ктитора, опис фресака и још по неки детаљ. О начину живота у самом манастиру и у околним насељима, скоро да не постоје информације.

Ђаци не уче на часовима историје да су се некада, пре доласка турске власти, у манастирима производили мед, вино, ракија, пиво… Брашно се млело у манастирским воденицама.

Виноградарство је у Средњем веку било веома важно, пошто је вино било општенародно пиће. Сви већи манастири су свакодневно делили храну и вино радницима на манастирским имањима. Грожђе није могло свуда да роди, па је покренута трговина и вином. Српско вино се извозило у Млетачку државу и пре периода Немањића.

Виногорја није било свуда и то је био разлог да се током 14. и 15. века у манастирима и на властелиским дворовима правило пиво. Производња жита и хмеља је била обавезна, па су сељаци имали обавезу да манастирима предају одређене количине. Слад би се охмељио и охладио, па се онда додавао пивски квасац да би се изазвало врење.

Воћарство је било мање развијено од виноградарства, тако да се ракија мање производила од вина и пива. Шљива је често недостајала и онда се ракија правила од свакојаког воћа – од крушке, јабуке, мушмуле, кајсије, брескве, дудинке, дуње, боровнице, вишње… Посебна врста ракије се правила од кукурузног брашна. Умесило би се много проје која би се потопила у кацу и оставила да тесто преври. Та ракија „лебњача“ је била веома јака, па се користила као лек за многе болести.

До почетка 20. века народ у Србији се лоше хранио. Месо су користили углавном само сточари. Од млека (козијег, овчег и крављег) правио би се сир, мање кајмак и качкаваљ. Црква је проповедала потребу за великим постом пред празнике, два пута недељно и пред причест. Напаћени народ који је оскудевао у храни је ионако постио, па му то није падало тешко.

Хлеб се спремао од жита, ражи, хељде, кукуруза… Пошто се кукурузно брашно брзо кварило, постојала је потреба да се кукуруз меље чешће, али по мало. Постојали су по селима мањи млинови, „суваче“ и „воденице“. На потоцима и рекама прављене су воденице. Власници воденица су били углавном манастири, ређе поједини мештани или удружена породице.

Манастири су имали своје велике поседе шума, пашњака, ливада, винограда, пчелињака,… Сељаци су се током 19. века селили са југа ка Сави и Дунаву бежећи од турског зулума, али са собом нису могли да носе и своја имања. Отуда су живећи у новим домовима били принуђени да раде на црквеним имањима.

Тешко је обичним језиком у пар реченица објаснити друштвено раслојавање у Србији на крају феудализма и на почетку капитализма.

Велика породична домаћинства су производила скоро све што им је потребно, а продавали су само мање вишкове хране да би потом тако зарађеним новцем платили порез и купили со и гас и оно што нису сами могли да направе.

Временом су се на крају 19. века и пошетком 20. века створили услови да појединци постану власници воденица на потоцима и рекама, али и да имају сопствене млинове за брашно. Први електрични млинови су направљени уочи Великог рата.

Како у Србији, тако су се и у Ћуприји издвајали трговци житом и брашном. Постали су толико богатији од осталих, да су могли себи да праве најлепше градске куће. И данас је у Ћуприји, у главној улици, најлепша кућа управо кућа власника млина и трговца брашном.

Привилегија манастирских воденица коначно је престала доласком комуниста и национализацијом.

Воденице на територији општине Ћуприја су постојале у Сењу на реци Раваници и на Миросави (Иванковачкој реци). У близини Ћуприје на Раваници су постојале једна манастирска воденица и „Недељкова воденица“. И на Великој Морави је некада било воденица.

Између издашног водом извора Врело на Раваници, па низводно око 300 метара према центру села Сење, испред моста код школе, налази се Митровићева воденица, која деценијама успешно меље. Наравно да је у близини старе воденица постојала и кафана – Манастирска кафана „Цар Лазар“, која је саграђена давне 1865. године.

Кнез Лазар је откупио виноград од великаша Црепа Вукославића, сина жупана Вукослава, да би у близини саградио манастир Раваницу, своју задужбину. Добар виноград је значио и да ће у манастиру да се точи добро вино. Повељом из 1355. године цар Душан је Петрушко властелинство поклонио жупану Вукославу. Наравно да је ток реке Раванице, као и ток реке Црнице, омогућавао и постојање манастирских воденица које су омогућавале значајне манастирске приходе.

Сељаци су имали код својих кућа жрвњеве (млинове) код којих се горњи камен окретао руком. У односу на воденични камен који је покретао млаз воде, млевење жита руком је било напорно.

Воденица је у Сењу било укупно шест. Две су били у власништву манастира. Поред Митровићеве воденице која и данас успешно ради, забележено је да су постојале још три воденице у приватном власништву. У близини школе налазила се воденица позната као Јевтићева воденица. Пета воденица је припадала породицама Нешић и Пајић, а шеста воденица је Симићева воденица (Челашка).

Senje vodenicni tocak

Senje stara vodenica

Senje Ravanica vodenica

Senje Cuprija vodenica

Senje Cuprija Ravanica vodenica

Манастир Раваница је поред две воденице на Раваници и на Миросави, имао и трећу воденицу у близини Ћуприје. Низводно од ове треће воденице, на самој периферији некадашње Ћуприје, постојала је и Недељкова воденица.

О манастирској воденици поред Ћуприје, чији су остаци изгубљени у огромном растињу, забележено је да су се ту 30. јула 1941. године састале две групе устаника – будућих припадника Параћинско-ћупријске партизанске чете. Судбина ових младих људи које су предводили комунисти је позната. Они се нису борили против фашиста све док је трајао пакт Хитлер-Стаљин. Тек након напада Немачке на СССР усудили су се да крену против Немаца, али и против свог народа, све у циљу да помогну Стаљину и да краљевину претворе у комунистичку републику.

Cuprija manastirska vodenica partizani
Ћуприја манастирска воденица 1941.

Cuprija Manastirska vodenica

Cuprija Ravanica Manastirska vodenica

Након претварања краљевине у републику, православни манастири су изгубили већину својих поседа – шуме, ливаде, пашњаке, винограде, воденице. Срећом цркве нису претворене у музеје народне револуције.

Последњим законом о реституцији манастирске воденице не могу да поврате свој велики значај не само за манастире, него и за српски народ. Време и нов начин живота је прегазило воденице.

Нема слађе проје од оне направљене од кукурузног брашна добијеног у воденици. Зато нека остане бар прича о манастирским воденицама. Тек да се не забораве.

Poslednja vodenica
Последња воденица на Великој Морави. Уништена је 1973. године

2 thoughts on “МАНАСТИРСКЕ ВОДЕНИЦЕ

Add yours

Оставите одговор на Beba P. Одустани од одговора

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

Create a website or blog at WordPress.com

Горе ↑

%d bloggers like this: