ЗЕМЉОТРЕС ПОРЕД МОРАВЕ

Дресер утиче на понашање животиња помоћу бича и штапа који изазивају страх. Неспорно је да је и изазивање страха у људима начин управљања људима. Нема у томе хуманости, важна је само потпуна ефикасност.

Страх је урођен. Нарочито страх од губитка подлоге. Страх је примарна емоција која је записана у нашим генима. Због страха нам срца убрзано лупа, имамо осећај гушења, мишићи нам постају напети.

Сви људи који су доживели умерени или јачи земљотрес знају како настаје паника док се тло под ногама љуља. А након земљотрса месецима су анксиозни, јер су опседнути стрепњом или слутњом.

Сваког дана се у свету догодe око три умерена земљотреса. То су они земотреси који оштећују зграде у епицентру, када падају црепови и руше се стaри димњаци.

Дан пред Ускрс, 8. априла 1893. године, око 14.50 сати, Србију је погодио разоран земљотрес. Епицентар земљотреса је био у околини Свилајнца. Јачина је одговарала осмом степену Рихтерове скале. Срушиле су се старије куће, вода у бунарима се замутила, земља се раздвајала, појавиле су се пукотине, камени споменици на гробљима су оборени. Било је настрадалих људи. У околини епицентра осетио се потрес седмог степена по Рихтеровој скали – у Јагодини, Великој Плани, Лапову, Малом Црнићу,… у селима поред Јагодине, Деспотовца и Ћуприје.

У Ћуприји се срушио спрат на згради Начелства која се налазила на простору касарне.

Постоји много описа овог предускршњег земљотреса, који је био први јак земљотрес у Србији од када се прецизно води сеизмолошка евиденција. Каснији велики земљотреси са епицентром у Србији су били 1922. године у Лазаревцу, 1927. године на Руднику, па 1980. године на Копаонику… у Мионици, Краљеву…

После рушилачког земљотреса са епицентром код Свилајнца започео је развој сеизмологије у Србији. Геолошки завод Велике школе у Београду је тада на иницијативу академика Јована Жујовића, управника, и професора Светолика Радовановића започео прикупљање података о земљотресима. Филозофски факултет Универзитета у Београду је 1906. године донео одлуку о изградњи објекта Сеизмолошког завода на Ташмајдану чиме је започето систематско проучавање земљотреса на територији Србије. Постоји „Српско удружење за земљотресно инжењерство“ скраћено СУЗИ, односно на енглеском језику – Serbian Association for Earthquake Engineering (SAEE).

До сада наука није успела да осмисли начин како да се предвиди појава земљотреса. Постоје само свакојака нагађања, иако је неспорно да постоје области где се земљотреси чешће дешавају. За сада је најефикаснија одбрана од земљотреса зидање зграда по прописаним стандардима, без обзира колико су ти прописи застарели.

У последњих 30 година, од времена распада Југославије, јављају се и специфични проблеми који директно утичу на грађевински сектор. Санкције и економска криза, слабљење државних институција, промене у школском систему, појава великих приватних инвеститора и несавесних пројектаната који подлежу захтевима за што јефтинијом изградњом, утицали су на недоследност у примени прописа у грађевинарству. Није само проблем у надзиђивању стамбених зграда без ојачавање старе конструкције, у изградњи путева, железнице, мостова, тунела,… него и у локацијама градилишта на нестабилном терену, на клизиштима, на водоплавном приобаљу итд.

Изазивање страха у људима је најнехуманији, али и најефикаснији начин управљања људима. Увек све има свој циљ, за неког оправдан, за другог неоправдан. Штап и шаргарепа нису само за магарце.

Мало је коме познато да НАТО савез има и задатак да помаже и спашава. У Словенији су два министарства заједно са НАТО обрађивала и стање земљотреса на подручју Србије. У својим приказима кренули су од свилајначког земљотреса 1893. године…

Опис земљотреса у околини Свилајнца 1893. године је детаљно приказан у списима из тог времена. Посебно је наглашено да се народ поред Велике Мораве не плаши од избијања вулкана, без обзира на распуклу површину тла и на избијање замућене воде.

„У државној ади у Ћуприји приликом земљотреса пукла је земља у дужини од око сто метара. Из пукотине је избијала вода и нека маса оловне боје, налик на песак, и маса жуте боје, која је изгледала као пепео. У пукотини, на дубини од два метра, налазила се вода. Други јачи земљотрес догодио се у Ћуприји 29. марта у 4 сати и 30 минута, и још један у 14 часова и 40 минута. Последњи удар јавио се 30. марта у 10 часова пре подне. Међу мештанима је завладао страх услед преношења гласова да ће испод Ћуприје да избије вулкан. Није било ниједне зграде која није била оштећена. Црква је сва испуцала. Окружно начелство је постало неупотребљиво, нарочито други спрат. Фасцикле у архиви падале су из западних и јужних рафова, а из источних и северних нису. Каса је била окренута супротно од казаљке на сату. Цигле са оџака падале су директно на земљу према северној страни. Још недовршена школска зграда напрсла је на једном месту. Многи димњаци су попадали. У Ћуприји су две мачке угинуле. Једна је била скотна, а друга је скочила са мале висине, али је после неколико дана угинула.“

„У Јагодини су све зграде од тврдог материјала биле доста оштећене. Сва државна надлештва такође. Земљотреси су се понављали више пута. Због рушења оџака Мите Вељковића, кафеџије из Јагодине, погинуо је Гавра Јовановић, судија Јагодинског првостепеног суда. Највише је страдала државна зграда у којој се на доњем спрату налазила војна команда, а на горњем окружни суд. Доњи спрат, иако је доста напукао, био је употребљив, али је горњи спрат био исељен. Зидови који су окренути приближно истоку и западу испуцали су у свим правцима, док се на зидовима у правцу север – југ налазиле хоризонталне пукотине, које су указивале да су се ти зидови у целини нагињали. Зид окренут према северу у висини таванице одвојио се од зграде за три до четири сантиметара и то према северу. На исту страну падале су и цигле са оџака, не клизећи низ кров. У јагодинској цркви нарочито је испуцао западни зид у разним правцима.“

Нема података о штети на манастиру Раваница, али на манастиру Манасији су отворене неке старе пукотине на источној страни, а од нових штета догодио се пад горњег перваза са средњег кубета, који је незнатно оштетио кров. Са манастирских кула на више места попадао је камен. Главни улаз био је готово затворен.

Земљотрес је у Свилајнац и селима поред реке Ресаве нанео много штете. Готово су све куће биле оштећене, а зидови су углавном попуцали правцем северозапад-југоисток. Догодио се један смртни случај. Становништво чије су куће попуцале боравило је у по двориштима, а неки и у брдима. Прве пукотине јавиле су се на друму од Марковца према Свилајнцу, широке један до два сантиметара. На неким местима, кроз те пукотине избијала је вода измешана са песком. Правац пукотина кретао се правцем северозапад–југоисток, а неке су са тим правцем чиниле прав угао. Дужина и једних и других пукотина износила је више стотина метара. Песак, који је избијао из пукотина, био је зеленкасто сиве боје, а у малој количини, углавном на два-три места, црвенкасто жуте боје. У непосредној околини Свилајнца настале су многобројне пукотине и биле су ширине од 10 до 15 сантиметара и избачени песак био је обилнији. На месту где је земља пукла, вода је шикљала у вис 30 до 50 сантиметара. У Свилајнцу се на једном крају појавио нов извор са великом количином воде, али је то трајало кратко време. У многим бунарима вода је нарасла замутивши се, а после кратког времена поново је спала на ранију висину. Међутим, неки бунари су се напунили песком и сасвим пресушили. То је трајало око два сата. Пукотине су се поново спојиле. Поред пуно слабијих потреса, још један јачи потрес догодио се 28. марта у четири сата ујутру и трајао је око две секунде.

Земљотреса је било и наредних дана док се тло смиривало.

Периодичност понављања земљотреса је нормална појава. Научници кажу да је боље да има учесталих земљотреса мање снаге, него да се сва енергија ослободи у једном јаком земљотресу. А до тада можемо да стрепимо и да се надамо да је наш стамбени објекат направљен онако како то прописи налажу.