ЋУПРИЈСКЕ УЛИЦЕ – УЛИЦА БЛАГОЈА ПАРОВИЋА

Како је дошло неко ново време да се у Ћуприји мењају називи старих улица које су носиле име антифашистичких бораца, могуће је да ће и улица Благоја Паровића да промени име. Додуше ова улица је далеко од центра града, налази се у близини Славије, па није много интересантна данашњим ствараоцима историје. Уосталом и сам термин фашизам скоро да више нико не уме да растумачи.

Верујем да станари у зградама „солидарности“ нису никада били заинтересовани да сазнају ко је био тај Благоје Паровић.

Да ли је Благоје Паровић можда живео на Славији? Да ли је био радник у шећерани? Или је можда био један од „Ћумураша“ или је био…? Да није можда и он стрељан поред школе „Ђура Јакшић“ у центру града?

Благоје Паровић – Шмит није рођен у Ћуприји. Давне 1903. године је започео трагичан живот у селу поред Невесиња. А окончао га је 1937. године у борби против шпанских фашиста код Виљануеве де ла Кањаде приликом одбране Мадрида. Његова супруга је била народни херој у Другом светском рату.

Сматра се да је овај револуционар требало да постане генерални секретар КПЈ. Отуда и веровање да је наредбу за његову ликвидацију лично издао управо Тито. Више није ни важно да ли је он погинуо у јуришу или је ликвидиран по налогу Коминтерне и НКВД-а, који су били логистичка служба Јосипа Броза за елиминисање конкуренције за шефа КПЈ.

Слично се говори и о погибији Бранка Крсмановића.

Победник пише историју. А победник је „херој“ и он и њему ближњи могу увек и свуда све, па и незамисливу бахатост према свом народу.

Данас је лако наћи све биографске податке о Благоју Паровићу, као и о његовој посвећености комунистичкој револуцији.

Како је онда улица Благоја Паровића настала у Ћуприји?

Између чешке шећеране и радничких станова према Славији, у правцу од кантине ка фудбалском терену, налазила се и двоспратна вила у којој је била смештена „Масарикова школа“, зграда која је национализована и у којој су живели многи старији Ћупричани.

Пре скоро четири деценије у свим српским градовима је покренута акција изградње јефтиних радничких станова који су били намењени запосленима у предузећима са слабијим стамбеним фондовима. Било је то време „солидарности“.

Тако је настала и нова улица на скоро празном простору у близини фабрике шећера. Несрећно је почињала баш у кривини на државном путу који спаја Ћуприју и Параћин, а завршавала се према кућама до фабрике кекса.

Грађевинско предузеће „Инграп“ из Ћуприје, брзо је изградило неколико стамбених објеката са обе стране улице. Иако је после тога прошло неколико деценија улица никада није добила и тротоаре за пешаке.

Када су пре десетак година станари желели да по закону укњиже власништво на становима појавио се проблем. Зграде су се налазиле на приватном земљишту новог власника уништене фабрике шећера. То је значило и да је цела улица приватна улица.

Пошто данас постоје контроверзе око убиства Благоја Паровића и његовог односа са Титом, можда и не би било зачуђујуће да ова улица промени назив. Када је Ћупричанин Раде Симоновић „изгубио“ своју улицу у центру Ћуприје, онда нека и Благоје Паровић „изгуби“ своју улицу.

Додуше, у одбрану на спомен Благоју Паровићу подићиће се многи Херцеговци, не само они из околине Невесиња, него и из Црне Горе и Републике Српске.

А Раде Симоновић је био само Ћупричанин, локални јунак.

А и оно „антифашиста“ више није нимало популарно. Као да је то неки модни детаљ, следеће сезоне је већ заборављено.

Ове млађе генерације се васпитавају тако што више не вреди никаква аргументација у расправи. Нема више трезвеног размишљања о трајним циљевима. Важан је само садашњи тренутак. Зато ја и не покушавам да било кога наведем на питање зашто се нека улица зове баш тако како се зове и да ли је неопходно да промени име.