НАНОГИЦА

Судски ходници свакојако изгледају. У старим зградама имају са једне стране велике прозоре, а са друге друге стране су само врата кроз која се улази у судницу. На зидовима су копије судских докумената из прошлог века. У новијим зградама судски ходници су без прозора и без слика на зидовима. Обично поред зида су клупе или столице као у старим биоскопским салама.

Адвокати и они који по службеној дужности долазе у суд су навикли да чекају у судским ходницима. Сведоци су нестрпљиви, а окривљени најчешће нервозно цупкају. Када притвореника доводе на саслушање, онда поред њега стоје по два затворска чувара.

У ходнику се чека да из суднице изађе записничарка и прозове оне који имају судски позив.

Највише сам мрзео да стојим у судском ходнику. Ту су на једном месту и окривљени и оштећени, ови први имају погнуте главе. Адвокати и тужиоци се праве да се не познају, иако се виђају свакодневно. Ретко када се чује галама, па судско обезбеђење може да буде спокојно. Једноставно у судским ходницима никоме није лепо.

Прича се како је један адвокат увек уочи суђења улазио сам у судницу. Пожелео би судији срећан рад и враћао би се брзо у ходник. А онда би шапнуо окривљеном како је видео судију и средио да окривљени добије најмању могућу казну. Наравно да је окривљени после тога имао новчану обавезу и за „корумпираног“ судију.

Догодила се саобраћајна незгода у којој је један од возача смртно страдао, а неколико возила је оштећено. Сваки од возача је имао по неки пропуст који је утицао на узрок судара. Рекло би се да је то класичан случај у коме нико не жели да призна своју кривицу, односно да је грешник само онај други возач – свако се осећа невиним.

Оптужен је возач који је вршњак мог сина. Због тога сам га гледао очински. Био је млад, мршав, висок, једва да је почео да се брија. Деловао је тако наивно. Претила му је робија, ако судија не прихвати све олакшавајуће околности. Сматрао сам и да сада покојни возач има грешку која га је коштала живота и да ће због тога оптужени да прође са наногицом у кућном затвору.

У препуном судском ходнику оптужени ми је пришао са намером да ми нешто каже. Било ми је непријатно због породице покојног возача која нас је посматрала. Младић ме је кратко замолио да му помогнем да добије затворску казну. Само сам слегнуо раменима, нисам ништа казао, јер сам био затечен оваквом молбом.

наногица

Месец дана касније на улици сам се сусрео са оптуженим. Он ми се осмехнуо и културно пожелео добар дан. Морао сам да га зауставим и да га питам зашто је преузео на себе целокупну кривицу за насталу саобраћајну незгоду.

„Боље ми је у затвору, него код куће.“

Ћутао сам збуњено. Знао је да желим објашњење.

„Био сам због дроге у затвору. Тамо сам радио и имао новац за затворску кантину. Три пута дневно сам јео, грејање је било сваког дана, купање са топлом водом, телевизијски програм, књиге у библиотеци… А код куће ништа од свега тога.“

И даље сам само ћутао.

„Живим у старој кући са мајком. Она прима малу пензију од покојног оца. Немамо довољно пара. Зими се скоро уопште не грејемо, седимо у јакнама. И за храну имамо недовољно, а да не причамо за нешто друго. Мајка је стално нервозна, попустила је са живцима, па се свађамо. Замера ми што немам сталан посао, што немам девојку, што преко дана лежим, па тек увече изађем. Каже ми да јој ништа не помажем. А и шта да јој помогнем у празној кући.“

„Једне вечери је била рација и код мене је полиција нашла дрогу. Јесте, препродавао сам дрогу испред улаза у кафић. То сам радио да бих имао новац. Да ја нисам, неко би други, па зато нисам имао никакву грижу савести. Девојке којима сам продавао дрогу су пуне пара као брод.“

„Замолио сам Вас да ми помогнете да поново одем у затвор, а не да добијем наногицу и да са мајком непрекидно седим у кући годину дана. Полудео бих сигурно.“

Стајали смо тако на тротоару у главној ћупријскиј улици. Нисам имао снаге било шта да кажем. Само сам га гледао. А он је наставио јадиковку.

„Затвор и није тако лош, како људи мисле.“

Прошло је неколико година од овог разговора и пре пар дана сам изненада видео мог „робијаша“ на главној ћупријској улици. Гурао је дечија колица, а млада мама га је држала под руку. Застали смо.

„Да вас упознам, ово је моја жена… а ово је наш син!“ 

Имали су на лицу срећан осмех.

——————-

Не знам шта се све у међувремену догађало. Верујем да постоји некаква судбина и да се добро и зло смењују. Понекад и затвор може да помогне човеку. Или љубав девојке?

И даље седим у мрским ходницима и чекам да уђем у судницу. Додуше све ређе. Сада јавни тужилац најпре понуди окривљеном могућност да одмах призна кривицу и да због признања неће да му буде суђено. Ваљда су затвори постали претесни за све оне који код куће немају свакодневно три оброка, зими топлу собу и по потреби бесплатно лечење.

Такав је живот, рекли би Французи.

2 thoughts on “НАНОГИЦА

Add yours

Оставите одговор на blogerkabs Одустани од одговора

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

Create a website or blog at WordPress.com

Горе ↑

%d bloggers like this: