ЋУПРИЈСКЕ ЛИЧНОСТИ – САВА ШОШИЋ

На левој обали Раванице ученици осмаци су под будним оком Сингера играли кошарку и мали фудбал. Терени су били изграђени од бетона и њихов наставник се плашио да се неко дете не повреди при паду. То што су ђаци цепали нове тенис патике „шангајке“ није било много важно. Преко жице која је ограђивала простор око топовских шупа посматрали су их млади војници који су одмарајући се на поподневном сунцу бурно навијали.

Љуба Унковић, са вечитом цигаретом у руци, преко висећег моста је водио групу дечака ка малој фото лабораторији која се налазила у приземној кући у којој је била и ђачка штампарија. Школа је имала, поред мноштва других, веома популарну фото секцију. У лабораторији су млади заљубљеници у фотографију на стаклу цртали разне фигуре и сцене, па су под црвеним светлом стакло намештали на фото папир, онда су на кратко све осветљавали, а после су папир стављали у посуде са развијачем и фиксиром, након чега је следило испирање, сушење и на крају дивљење постигнутим ефектима на фотографији.

Ту, непосредно испред главног улаза у касарну, у невеликој згради налазила се и школска фискултурна сала. Била је то преуређена просторија некадашње прве електричне централе у Ћуприји из 1923. године. У њој су тренирали дечаци који су били вешти на справама – на козлићу, разбоју, алкама и конопоцу који је висио са високог плафона. Посебно су се истицала два брата из Сарајевске улице.

Септембарски дан је био прелеп, тек што је почела школска година. Никоме се није седело у учионици. На травнатој падини испред главног улаза у зграду касарне ђаци петаци држећи блок за цртање у крилу покушавали да верно насликају другу обалу реке Раванице. Њихов наставник Сава Шошић би повремено дао савет како да избегну почетничке грешке малих сликара.

Размишљао је наставник Сава о свом сину јединцу Петру који је те године пошао у први разред. Био је веома брижан отац, јер је са другом супругом Татјаном сина добио релативно касно. Његове колеге Унковић и Дрндаревић су имали ћерке. Зато није било ништа чудно што су они као наставници имали и родитељску пажњу према својим ученицима.

У то време основну школу „Ђура Јакшић“ је похађало скоро хиљаду ђака у три смене, од раног јутра до касне вечери. Општинари су се због тога спремали да отворе и трећу градску основну школу у вишеспратници наспрам „Партизана“. Ћуприја је тих година била веома перспективан град и сви су се надали још бројнијим млађим генерацијама.

Наставник Сава Шошић је имао разне понуде за посао. Некако му се чинило да је можда идеална прилика била да се пресели у Гамзиград и Гамзиградску Бању. Тако би заборавио први неуспешан брак. Ипак је остао у Ћуприји, за коју га је везивала очева кућа која се налазила у непосредној близини школе, у улици која је пролазила поред касарне.

Петар, отац Саве Шошића, са својом женом Радмилом (девојачко презиме Ристић, пореклом из Моштанице код Врања) чувао је свог стрица Драгутина, рођеног очевог брата. Сви су живели у великој породичној кући која је била направљена од тврдог материјала са дрвеним гредама које су биле изузтеног квалитета. Тек ју је велика бомба 1999. године растресла због чега више није била погодна за становање. На њеном месту је касније сазидана нова кућа породице Шошић.

Није Саву Шошића за Ћуприју везивала само очева кућа.

Сава је био ученик основне школе „Ђура Јакшић“, па је сасвим нормално било да након свршене педагошке академија Сава почне да предаје у својој школи. Додуше три школске године је Сава званично радио у гимназији, од 1949. до 1954. године која је у дотадашњем школском систему била осмогодишња гиманазија – само су прва четири разреда припадала основној школи. Поред ликовног васпитања био је задужен и за предмет „ручни рад“. 

Волео је Сава ту стару породичну кућу на чијем је спољном зиду поносно насликао мурал, претечу данашњих уличних слика. Тада су у Ћуприји, у кући која се налазила на почетку улице Цара Лазара, на унутрашњим зидовима, још могле да се виде зидне слике Ђуре Јакшића. Песник, сликар и наставник Георгије је овековечио чланове трговачке породице Ристић и тако се издржавао док је неко време боравио у Јагодини. А Сава се надао да ће и после њега на његовој кући да остану зидне слике за млађе ћупријске нараштаје.

————————————

Фамилија Шошић је била веома позната у Ћуприји.

Средином деветнаестог века Драгутин Шошић и његова браћа Богољуб и Чедомир-Чеда настанили су се у Ћуприји. Драгутин је био рентијер, како се на леп начин називао зеленаш. Уз камату је позајмљивао новац и био је веома богат. Није се женио и није имао деце.

За разлику од своје браће Чеда је био земљорадник, вредан човек који је традиционално васпитаван. Имао је Чеда седморо деце, пет кћери и два сина.

Најстарија ћерка се звала Загорка-Лала, остала је упамћена као мајка ћупријског револуционара Радета Симоновића Штиглица, који је стрељан 26. септембра 1941. године на зиду основне школе „Ђура Јакшић“. По Радету Симоновићу назван је пролаз између зграда гиманазије и биоскопа. Данас је овај пролаз добио име по живом човеку.

Чедина друга ћерка Ника је била удата за Панту рударског благајника у Сењском Руднику између два светска рата.

Трећа кћер Ната је била удата за машиновођу Ђуру Винцића. Имали су кћерку Секу и сина Радета. Сека је била удата за Мишу Драгојловића, познатог ћупријског директора једне банке и још познатијег спортског радника.

Млађи Чедин син се звао Богољуб. Радни век је започео као бравар у ћупријској „Ложионици“. Касније је био машиновођа најпре на прузи Ћуприја – Сењски Рудник, а затим и на свим осталим пругама. Остао је упамћен као железничар који је одбио да буде машиновођа на Титовом „Плавом возу“. Разлог није био политички, већ породични. Није желео да се одваја од супруге Милице, пореклом из чешке породице Маха, с којом је имао три кћери.

Петар, старији Чедин син, родио се 1900. године. Као бистар момак Петар није желео да се бави земљорадњом на очевом имању, па се запослио у ћупријској пошти.

Поред осталих послова Петар је имао и обавезу да у Сењски Рудник носи новац за исплату рудара. Путовало се возом и у поштанском вагону одмах иза локомотиве налазила се велика челична каса. Када је једном приликом воз остао мало дуже на железничкој станици у Сењу, Петар је изашао из вагона да био обавио физиолошке потребе. Чим се вратио у вагон опазио је да је каса разваљена и да је из ње однет сав новац. Обавестио је машиновођу и отправника на станици да воз мора да чека долазак жандара из Ћуприје. Због те крађе новца, што је био велики пропуст у раду, Петар је кажњен тако што је наредних двадесет година морао пола месечне плате да одваја како би надокнадио штету.

Пред смрт у Петрову кућу је дошао непознати човек да му се извини за све оне муке које је доживео због несталих рударских пара. Није добио опроштај, већ само сочну псовку, иако Петар није био од оних људи који псују.

Савин отац Петар је био познати ћупријски ловац. Поред осталог оружја имао је и дрилинг – пушку са три цеви. Та пушка, која је купљена у Бечу, имала је две цеви са сачмом, и трећу цев која се користила за такозвану брен-куглу, оловни ваљак намењен за лов на дивље свиње и крупну дивљач. У књизи Свете Маџаревића КАД “МОРАВА“ ЛОВСТВОМ ПЛЕНИ, која је посвећена једном од најстаријих српеских ловачких удружења, налази се и фотографија Петра Шошића.

Порекло презимена Шошић не може да се утврди на поуздан начин. У Поморављу и у Ресави има више фамилија Шошић, али оне нису међусобно повезане. Најчешће су у Поморавље долазили Срби који су бежали од турског зулума на северној граници Црне Горе (Никшић и Бијело Поље). Према једној од верзија постоји и могућност да Шошићи потичу из средишта полуострва Истра, у залеђу Ровиња, јер тамо постоји село по имену Сошићи, из ког су емигрирали сиромашнији сељаци у време сушних година и слабог рода.

Забежено је да Шошића има и из Далмације (околина Омиша код Сплита), као и из Херцеговине (околина Требиња и Попова поља). Има Шошића и из Новог Травника. Средином 19. века сарајевска фамилија Шоша је променила презиме у Шошић.

Презиме Шошић (Сошић) је вероватно настало од старогрчке речи спаситељ (глава, арамбаша, јунак, храбар…) која се мењала од Сотир, Сотирка, до Соша, Шоша.

Данас има Шошића и међу Србима и међу Хрватима и Муслиманима, живе по целом свету.

————————–

Ћупричани су упамтили Саву Шошића као елегантног господина (у његово време уместо речи господин користило се друг) са широким осмехом. Био је омиљен наставник ликовног и код ученика и код колега из школе. Међу колегама је важио за духовитог шармера.

Сава се родио се 1926. године и преминуо је изненада 1972. године, у својој 46. години, након другог узастопног тешког срчаног удара. Највероватније је да је узрок инфаркта политички сукоб са Мијом Милачићем, који је тих година као председник Општинског комитета Савеза комуниста жарио и палио Ћупријом. Сава Шошић је требало да добије највеће општинско признање – Октобарску награду за истакнут рад у школи и осликавање школске трпезарије. То се није допало Мији Милачићу који је имао свог кандидата за награду, па је по политичкој линији напао Саву. Због велике и неосноване неправде Савино срце није издржало.

Док су Ћупричани масовно куповали фиће, Сава је набавио нову шкоду – 1000 МБ. Нико није морао да препозанаје његов ауто по регистарској ознаци СВ 74-20, просто се знало да је то Савина шкода. Након што се срушио висећи мост на Раваници на дан прославе школе „Ђура Јакшић“, Сава је својим колима превезао у болницу много рањене деце. Тај дан је добро упамтио и Савин син јединац Петар, јер се налазио на само неколико метара од висећег моста. Када је Сава дотрчао до реке прво што је видео био је његов син. Тада му је лакнуло и могао је мирно да помаже другој деци.

Основна школа „Ђура Јакшић“ била се 1960/61. Године проширила и у делу сутуренских просторија зграде Републичког фонда пензионог и инвалидског осигурања (Завода за социјално осигурање). Ту су били смештени кабинети за физику хемију и техничко васпитање, као и ђачка кухиња и трпезарија. Сава је са великим задовољством осликао зидове трпезарије.

„Сликарство је занат, с талентом се родиш или не родиш… На ликовној академији се учи занат“, тако је својим ученицима често говорио Сава. Волео је да објашњава разлику између обичних оловака са ознаком „ХБ“ и „2Б“, како се користе угљени штапићи, када треба употребити водене, а када уљане боје… Млађим ђацима је показивао трик бојења ноћне слике тако што се најпре воштаном бојом насликају месец и звезде, а онда се плавом воденом бојом попуни остатак слике.

Тетка Вера из оближње књижаре је увек била спремна да ђацима обезбеди све величине блокова за цртање, као и сав остали прибор за сликање. А Сава се није љутио на своје ђаке који нису имали довољно новца да набаве потребан школски прибор, свеске и књиге. Уосталом, сликање је ипак само „занат“ који се учи као и сви остали занати.

Рекло би се да је наставник Сава био попустљив према враголастим ђацима који су му доносили ровце и глисте као мамце за пецање. Одмах после сликарства Сава је волео риболов на Морави. Вероватно је обалама реке тражио мир и спокојство, бежао је од политике која га је на крају прерано усмртила.

Сава Шошић, наставник ликовног у основној школи „Ђура Јакшић“ родио се у Ћуприји 1926. године и умро је у Ћуприји 1972. године. Сахрањен је на старом делу ћупријског гробља, поред својих родитеља Петра и Радмиле.

Петар, син Саве Шошића, живи у Шведској и настављајући пут свога оца ради као наставник у школи.

Забележио Савин ђак Душан Стаменковић