ЋУПРИЈСКЕ ЛИЧНОСТИ – МИЛАН КОМИТА

У школама се не учи ко су били неустрашиви српски борци комити. Борили су се са Турцима, Арнаутима и Бугарским екстремистима почетком прошлог века.

Отоманско царство, које се 1683. године простирало на три континента и излазило у то време на већину познатих мора, почело је да се распада у деветнаестом веку. Истовремено се у Европи стварају нове државе и нови савези. Балканске православне земље добијају потенцијално нове непријатеље. Поделе се стварају по вероисповести, па тако и људи који говоре истим или сличним језицима почињу да се мрзе и спремни су да ратују.

Царска Русија, која је такође ратовала против Турске, чинила је све да се Срби и Бугари не уједине, па је бринула само о стварању Бугарске царевине на уштрб младе Србије.

Унутар Србије се на прелазу из 19. У 20 век јављају нове поделе – један део власти је био ка приближавању Европи и уједињењу јужних Словена, а други део је био усмерен ка Русији. Долази до смене династија и Обреновићи у мајском преврату одлазе у историју.

Током лета 1903. године, упркос противљењу ондашњих политичара који су водили мирољубиву политику са Аустроугарском, организују се ратници „Црне руке“ – Драгутин Димитријевић Апис, Воја Танкосић, Јован Бабунски, Коста Војиновић, Војин Поповић (Војвода Вук), Велимир Вемић, ….

На народном збору у Београду испред споменика Кнез Михајлу, августа месеца 1903. године главна парола је била: „Слобода свим неослобођеним Србима са Србијом заједно, или смрт и самој Србији“. Поред формирања главног одбора комита, жене су основале „Коло српских сестара“ чији је први секретар била сликарка Надежда Петровић.

Право име организације је било „Уједињење или смрт“, али је одомаћен аустроугарски назив „Црна рука“, што није случајно. Организацију је зачео 1911. године Богдан Раденковић, који је радио као професор у Скопљу,  тако што се повезао са српским комитима – четничким војводама. Комити су припадници малих војних група који су били наоружани и чији је циљ био национално-ослободилачка борба и уједињење свих територија на којима су живели Срби.

Војвода Танкосић је обучавао комите у Ћуприји

Године 1907. у Ћуприји је формиран логор за обуку комита на чијем је челу био Воја Танкосић. Непосредно пре тога Воја Танкосић је напустио војску, јер званична политика није подржавала борбу комита због дипломатских односа са Аустроугарском и младом Турском.

Воја Танкосић је у Ћуприји, у центру за обуку комита, све до марта 1909. године када је Србија признала Анексију БиХ, интензивно спремао добровољце. Вежбали су у руковању експлозивима, пливали су у Великој Морави, пуцали су из најновијих брзометних пушака… Комити су примали месечну плату до 80 динара, а војводе до 150 динара. У пролеће 1909. године логор у Ћуприји је распуштен. 

Ћупричанин Милан Пецић себе је пронашао међу комитима.

————————

Порекло презимена Пецић (Пећић) не може прецизно да се утврди. Да ли је фамилија родом из Пећи или су неког Турчина испекли на ражњу, сада то нико не зна. Додуше Милан Пецић није одувек имао то презиме.

Миланов прадеда Милисав Милисављевић се са сином Петром Милисављевићем (1804-1858) населио у Тоболац, село у Србији поред Трстеника у Расинском округу. Петров син Јефта Пећић (1843-1926) је дошао у Ћуприју на одслужење војног рока. Можда на неком вашару у Ћуприји кршан момак је упознао Милицу Кнежевић, родом из Сења, и међу њима се изродила љубав за сва времена.

Војник Јефта није желео да се врати у село Тоболац, него се у Ћуприји оженио и створио своје домаћинство. Након смрти свог оца 1858. године Јефта је добио наследство. Оделио се од браће Радосава, Максима, Јакова и Микаила и од сестара Анице и Љубице. Купио је Јефта земљу на тадашњој периферији Ћуприје и ту сазидао кућу. Бавио се земљорадњом, од које није могло много лепо да се живи. Учествовао је у изградњи железничке пруге Београд – Ниш. Касније је стекао и њиве и винограде у Мућави.

Јевта Пећић, отац Милана Пецића

Јефта и Милица Пецић (Пећић) имали су синове Милана, Спиридона, Властимира и Владимира. Нажалост Властимир је као активни инжењеријски поручник у 28. години погинуо у ратним сукобима 1914. године на Мачковом Камену (Врапчије брдо код Крупња), тако да иза њега није остала породица, већ само име уклесано на споменик у центру Ћуприје.

Недуго након завршетка Великог рата Јефта је преминуо у 83. години.

Милан Пецић
Милан Пецић – у средини, једини у комитској униформи

Јефтин син Милан Пецић (1876-1964) добровољно се у 31. години живота пријавио код војводе Воје Танкосића и завршио је комитску обуку у Ћуприји 1907. године. Пошто се претходно оженио са Томанијом Јеремић, већ 1908. године родила им се ћерка Радмила, а 1911. године и син Радмило.

Комитска обука у Ћуприји је била изузетно напорна. Воја Танкосић је не штедећи ни себе од добровољаца тражио да пливају у леденој Великој Морави, да знају да баратају и ножем и динамитом, да се не плаше никог. Након стицања војних вештина 1908. године Милан Пецић одлази са комитима на границу тада невелике Краљевине Србије. Јужно од Рашке је живело око 300.000 Срба муслиманске вере које је требало штитити.

Апетити Аустроугарске монархије су били велики – након одласка Османлија желели су да држе под контролом територију од Котора до Солуна и да покатоличе становништво. И Србија је желела излазак на Јадранско море код Скадра и Драча… У Солуну је тада живело најмање Грка.

Уследило је ратовање најпре у Првом и Другом Балканском рату, а затим и у Великом рату. Прелазак преко албанских планина по снегу и мразу, без хране и воде, па долазак на Крф, формирање Солунског фронта и пробој, ослобађање од немачке и бугарске окупације…. стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. 

АЛБАНСКА СПОМЕНИЦА

Милан Пецић је носио комитску униформу уместо војничке. То га јесте издвајало од других војника, али се он разликовао од осталих и по својој срчаности и пожртвованости. Официрске чинове је стицао у борби, а не у војним школама. Чин наредника је добио у Првом Балканском рату. На Крфу је постао понтоњерац. Након војничких уследили су све већи официрски чинови и друга унапређења. Три пута је рањаван и сва три пута се враћао у борбу. Одликовања и медаље је добијао због ратних заслуга.

Иако је од Солунског процеса Апису и официрима који су били припадници „Црне руке“ прошло више од једног века, нису разјашњене све околности. Политика је изнад војничких победа и Краљевина Србија је своју самосталност подредила новој балканској краљевини.

У Солунском процесу учествовали су и Ћупричани – генерал Александар Мијушковић (1865–1933) и раванички архимандрит Макарије који је као војни свештеник исповедио осуђене официре пре стрељања. Генерал Александар Мијушковић је био члан Великог војног суда 1917. године и остало је забележено да је након потврде смртне пресуде рекао „Убише невиног човека“, мислећи на Аписа. Немачки окупатори су стрељали на Бањици 25. јануара 1943. године Макарија Милетића, старешину манастира Раваница (од 1908. до 1943.), јер је тајно помагао снаге Отпора против окупатора.

Завршио се Велики рат, али многи српски младићи су и даље остали у својим војничким униформама. Тако је и Милан Пецић све до 16. марта 1921. године служио Краљу и Отаџбини као командант војног моста преко Велике Мораве код Ћуприје. Био је то понтонски мост саграђен узводно од порушеног великог дрвеног моста. Захваљујући ратној репарацији у Ћуприју је стигао нов гвоздени мост који је због своје боје крајем прошлог века назван „Жути мост“.

Документ о примопредаји моста
Објава за пут из Шиштевца до Ћуприје

Након команде на војном мосту у Ћуприји следио је повратак у граничне јединице Краљеве војске. Године 1922. октобра месеца Милан Пецић је демобилисан. Након тога се из Горанског села Шиштевца, које се сада налази у држави Албанији, вратио у Ћуприју и 18. августа 1923. године почео да ради у Општинском суду.

Војнички дисциплинован, комитски неустрашив, Милан је у општинској управи оцењен најбољом оценом, а што се потврђује писаним документима. Али висока оцена није била довољна за останак у државној служби – ратне заслуге су подређене припадности одређеној политичкој странци. Милан Пецић је опет био само земљорадник који издржава породицу од пољопривреде.

Сходно војним правилима Милан је 1925. године за 500 динара купио официрску униформу намењену војним резервистима. У свакој свечаној прилици ју је облачио. Поносно је на груди закачињао ордење и одликовања. На свадби своје кћерке Радмиле 14.05.1933. године појавио се у свечаној униформи. Био је поносан на своју кћер, јер се након дипломирања на Универзитету у Београду удала за официра краљеве гарде.

Резервни официри су куповали униформе
Милан (стоји други с лева) на ћеркиној свадби
Милан Пецић, 1933.

Школовао је сина Радмила, који је одмах након дипломирања радио у Београду у државној управи. Судбина је била да на почетку Другог светског рата Немци отерају Радмила у заробљеништво. Да није био у Немачкој, вероватно би се син Радмило борио против фашизма.

Окупацијску власт у Ћуприји је немачка војска брзо препустила Бугарима. Тако су апетити Великобугара били поново задовољени. Као и у Првом, тако су и у Другом светском рату Бугари владали српском територијом до Велике Мораве. Бугарска државна и црквена власт је била неумољива – сва документа су писана и на бугарском језику. Милан је добио нову личну карту.

Лична карта 1941.

Комитски борац који је с друговима ризиковао живот у намери да сви Срби живе у истој држави, добио је бугарску личну карту. Још једно у низу разочарања које је ломило Милана.

Током рата није се Милан одазвао позиву четничког команданта Чачића, некадашњег официра Краљеве војске. Додуше, није се одазвао ни позиву младих комуниста. Остао је повучен, далеко од градског живота. Само је његово срце знало како боли истина да му је син у ратном заробљеништву у Немачкој.

Неколико дана након ослобађања Ћуприје 13. октобра 1944. година, комунистичка власт је упала у кућу прекаљеног ратника. Све су претражили по кући, прекопали су двориштеч тражили су нешто што ни сами нису знали шта. На крају су одузели Миланове официрске униформе које је поносно носио у свакој свечаној прилици. Узалуд им је показивао Албанску споменицу.

Потврда о одузимању официрских униформи

Био је лојалан грађанин и стрпљиво је сачекао да се партизанска власт устоличи. Високо моралан веровао је да ће људске вредности да надвладају примитивизам.

Током обележавања 40 година од пробоја Солунског фронта, новембра месеца 1958. године био је позван да присуствује општинским свечаностима. Док је мирно стајао у центру града испред споменика настрадалим Ћупричанима, вероватно се присећао како је Арчибалд Рајс говорио у Ћуприји након освећења тог споменика. Мисли су му биле с братом Властимиром Пецићем чије је име уклесано на споменик. 

Милан Пецић је преминуо 24.09.1964. године. Породица је рекла да је преминуо у 88. години. То би значило да се родио 1876. године. У једном војном извештају је наведен датум рођења 12.11.1876. године (по старом календару). Остаје тајна зашто је Милан у захтеву за куповину официрске униформе навео датум рођења 12.12.1889.

———————-

О комитима се све мање зна. Полако тону у заборав. Ђаци у школи чују тек онолико колико им на часу наставник историје каже. Многи поистовећују четнике из Другог светског рата са комитским борцима до краја Првог светског рата.

Солунски процес Апису и његовим саборцима из „Црне руке“ унео је још један раздор међу Србе. Војничке идеје су биле подређене другачијим актуелним политичким интересима.

А ко су заиста били комитски борци?

Ћупричанин Милан Пецић се добровољно пријавио Воји Танкосићу који је 1907. године формирао комитски логор за обуку у Ћуприји. О његовом учешћу у борбама са Арнаутима, Турцима и Бугарима  нема писаних докумената, осим заслужених одликовања и медаља.

Златна медаља

Несумњиво је да се Милан Пецић разочарао услед неостварених идеала због којих је постао комитски добровољац. Послератно сазнање о ратним профитерима и свакојаким мутиводама, као и непоштовање ратних инвалида и пре свега губитак сваке друге српске мушке главе током Великог рата, оставило је предубок траг у души Милана Пецића.

„Све ће то народ позлатити“ од 1881. године је српски усуд.

Након завршене војничке каријере и државне службе посветио се земљорадњи и свом винограду у Мућави у коме је усамљено боравио до почетка снега и јаких мразева.

Био је активан ловац, али никад није пуцао у лову.

Врбаци на Морави су били место где се опуштао загледан у воду.

Посветио се потпуно породици, својој жени Томанији – Дуди и деци. Последице смрзавања у албанским врлетима су га пратиле до краја живота. Када би увече стигао кући Дуда би му принела лавор са топлом водом, а затим би му дуго масирала уморне и натечене ноге. То јој није била обавеза, већ задовољство да угоди мужу. Био је омиљен комшија у крају, мада су га људи гледали помало са страхопоштовањем. Толерантан и трпељив није се никоме замерао, свакога је знао да посаветује. Видео је Милан много даље од других.

Светог Алимпија је јавно славио. Тада су му у кућу слободно долазили не само рођаци, него и комшије и пријатељи. Икона и кандило су били на зиду, а пламен славске свеће се видео са улице.

Уживао је док му је у крилу седео његов унук имењак Милан и чупкао га за оседелу браду и бркове. Волео је да поприча и поигра се са свим унукама и унуцима, али и са сваким другим дететом. Некадашњи младалачки оштар официрски поглед претворио се благо трептање. Бистре плаве очи су једине остале исте.

Гледајући старца нико не би у њему препознао прекаљеног комитског борца.

Историја Ћуприје и ћупријских породица крије многе истине. Можда тако и треба да остане.

Милан Пецић

У Ћуприји, августа 2021. године,

забележио Душан Стаменковић

One thought on “ЋУПРИЈСКЕ ЛИЧНОСТИ – МИЛАН КОМИТА

Add yours

Оставите коментар:

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

Create a website or blog at WordPress.com

Горе ↑

%d bloggers like this: