ЗАГАТ

Велике, високе и густе шуме условљавале су кретање људи између насељених места. Зато је било мало путева, углавном речним долинама. Пловити реком је било много лакше од пробијања кроз мочварно земљиште или пењања врлетима.

Римски војни пут је ишао од Виминацијума (Костолац) на Дунаву до Наиса (Ниша) десном обалом Велике и Јужне Мораве. На половини пута, на ушћу реке Раванице у Велику Мораву, налазио се каструм (војни логор) Хореум Марги (данашња Ћуприја). Ту је био прелаз преко Велике Мораве и раскрсница путева од Истока ка Западу.

Каструм се налазио на високој обали, па га Велика Морава никада није плавила. Одмах код северозападног дела била је капија кроз коју се излазило на велики мост преко реке.

Порекло имена римског логора може да се објасни превођењем појмова: римско насеље Horreum Margi (Хорреум – амбар, Марги, – Морава). Касније је данашња Ћуприја мењала име – византијски град Хореум Планум (Планум – Плаин), средњовековни српски град Равно (раван – равница), турски град Хисар Морава (Хисар – град), Копру, а садашње име града Ћуприја по мосту (оријентализам копру – ћуприја, мост).

Забележено је да је Војни пут (Виа милитарис) ишао од данашње Сремске Митровице (Сирмиум) јужно од Дунава на исток,  до Виминацијума, одакле је скретао на југ кроз Magnu Moraviu – Велику Моравију и петога дана пешак је могао стићи у други по величини и значају град у тзв. Горњој Мезији – Хореум Марги или древни србски митски Тројан град, односно на локацију данашње Ћуприје.

• 

Феликс Филип Емануел Каниц, аустроугарски путописац, археолог и етнолог и један од највећих познавалаца југоисточне Европе, рођен у Будимпешти 1829. године, а преминуо у Бечу 1904. године, приказао је детаљно и Ћуприју. Интересантан је његов опис изградње мостова на Великој Морави током 19. века.

ЦИТАТ: „Занимљиво je да су не само римски стратези, већ и Византинци, Срби, Турци, Аустријанци, све до инжењера који су градили железничку пругу, увек бирали Ћуприју за прелаз преко Мораве, чије име носи и град на аустријској окупационој карти (1717-1739). Већ 1665. помиње се тамо турски дрвени мост, за који су највероватније коришћени добро очувани римски стубови, a ствар слично стоји и с „каменим“ мостом за време аустријско-турских ратова (1683-1699), мада се остаци моста, нешто ниже, и данас још приписују генијалном аустријском генералу Пиколоминију (1640-1689). Поред овога, у речном кориту труну греде дрвеног моста који су били изградили Карађорђе и Милош. Ни онај дрвени мост који je под кнезом Александром 1845 (? – 1840, примедба аутора). саградио инжењер Кордон није могао одолети пролетњој набујалој води иначе лене Мораве, па се дуже време тамо налазила само једна скела. Четрнаестог септембра 1864, на рођендан кнеза Михаила, освећен je понтонски мост који je изградио аустријски официр Адам Приљева; постојао je план да тај мост буде 1867. замењен другим, чвршће грађеним, који je пројектовао један француски инжењер, али тај план није реализован због превисоких трошкова за осигурање темеља моста на десној обали од одроњавања под дејством моћног воденог тока, који je толико разоран да je 1860. добро калдрмисану улицу која води ка Среском начелству подлокао и потопио. Још један мост, са 20 лукова, изградио je капетан Бинички кад се видело да се мора рачунати с ратом против Турске, али тај мост je 1888. разорило кретање леда; остали су само темељи на обалама, па je веза одржавана привременим војним понтонским мостом; користећи исте темеље, Бинички je 1891. године, тада као пуковник, саградио нов мост са 15 лукова и ледоломцима, који je стајао 60000 динара.“

Постојале су две врсте мостова на Морави поред Ћуприје – на стубовима и на чамцима, није било висећих мостова.

Римски градитељи мостова су познавали начин градње који се и данас примењује.

Грађени су стубови будућег моста на сувом, па су спајани конструкцијом испод које није ишла река.  То је значило да је матица реке морала да буде привремено измештена. Прокопаван је канал у који је вода била преусмерена, а онда је у старом кориту реке прављена брана која је спречавала пролаз воде. Тако су радници могли мирно и безбедно да направе најпре добар темељ стубовима моста, а онда да наставе зидање стубова.

Загат је стручан назив за преграду у кориту реке која је спречавала продор воде.

После скоро два миленијума од почетка градње римског моста поред Ћуприје још увек се у кориту реке уочавају остаци стубова моста.

Сам стуб је од камења које је сложено унутар дрвене конструкције која има облик петоугаоника, односно правоугаоника чије је једна страна окренута ка долазећој води направљена као троугао. На тај начин су вода и лед који је зими пловио по површини реке усмеравани између суседних стубова.

Дрвена конструкција се састојала од вертикалних и хоризонталних великих дрвених греда. Спајање дрвених греда није вршено помоћу гвоздених клинова, јер би гвожђе брзо у води кородирало и дрвени стубове би се раздвојили. Мајстори дрводељци су греде засецали и спајали их тако да хиљадама година не могу да се расклопе.

Затим је камење насипано унутар дрвене конструкције. На тај начин је сва тежина моста са возилима на мосту усмеравана на камени део мостовских стубова.

Када би се завршила градња једног дела моста рушен је загат и водена матица је усмеравана испод моста. Онда је почињала градња другог дела моста. Опет би се правио загат да скрене реку и градитељи другог дела моста су могли на сувом да наставе радове.

Након изградње целог моста рушен је и други загат и река би коначно текла својим коритом.

Нови железнички мост поред Ћуприје је направљен на сличан начин као и некада римски мост – помоћу загата. Имена аутора пројекта овог моста и извођача радова нису упамћена. Можда ће неки нови Феликс Филип Емануел Каниц да наиђе овим делом Србије и да забележи податке за будуће житеље Ћуприје.

Највећи светски градитељи остали су познати по својим мостовима, као и највећи ратни злочинци који су их рушили. У многим књижевним и филмски делима мост је био значајан мотив.

Наравно да Ћупричани у свом музеју немају могућност да виде историјски развој свог града. Док не дође право време, уместо слике мостова поред Ћуприје, посетиоци музеја гледаће неке модерне уметничке рукотворине.

Богата је ћупријска историја. Већ седам хиљада година на истом месту живе људи. Лако је Американцима да својих пар векова постојања покажу целом свету – шта ли би они радили да имају 70 векова историјско наслеђе?