ЗАВЕСА ЈЕ СПУШТЕНА

Људи који воле театар добро знају шта се крије иза речи „завеса је спуштена“. Додуше већина људи мисли да спуштена завеса означава само крај једне позоришне представе.

На фудбалској утакмици судија последњим звиждуком у пиштаљку даје до знања да је то крај утакмице. После тога фудбалери одлазе у свлачионицу, туширају се, пресвлаче се, спремају се за одлазак кућама, а публика лагано силази са трибина и креће пешке кући или ка паркингу до својих аутомобила.

Атлетски митинг се завршава после неколико дана или бар после неколико сати такмичења, све зависи од тога да ли постоје квалификације до финала или је у питању краћа егзибиција атлетичара. Наравно да публика која прати атлетска надметања остаје на стадиону веома дуго или бар неколико сати у току једног дана.

За сваки спортски догађај нису довољни само такмичари, ту су и судије, тренери, лекари, економи, возачи аутобуса, … па новинари, фоторепортери, ТВ екипе… полиција и понекад жандармерија, ватрогасци, редари, хитна помоћ… Ту су и гости, уважени спортски радници, некадашњи атлетичари, рођаци атлетичара, девојке фудбалера, маме и тате. Подразумева се да спортска такмичења прате и навијачи.

Градски стадион уобичајено је предвиђен за разна спортска надметања, као и за друге масовне манифестације, од слета за дан младости који се свуда у свету обележава, па до музичких концерата на отвореном простору.

У зависности од броја седишта на стадиону и од атрактивности догађаја, пубилику чини више хиљада или више десетина хиљада одраслих људи и деце. За све њих неопходан је уређен прилаз стадиону (подразумева се довољн број паркиралишта за аутомобиле и аутобусе навијача из других градова), благајна за продају карата испред улаза, широки тротоари и аутобуска стајалишта градског превоза.

Унутар капија стадиона за публику нису довољна само седишта. Уобичајено је да постоје места где може да се купи сендвич, сок и сличне занимације за неколико сати боравка. Следи да мора да постоји и јавни тоалет довољно велики за неколико хиљда људи. У оквиру стадиона најчешће постоје продавнице спортске опреме, разни бутици и слично. Уз веће стадионе праве се хотели, тржни центри и јавне гараже.

У Европи стадиони су у јавном власништву града или неког спортског клуба. Постоје и специјализоване спортске арене.

Пошто се стадиони са помоћним спортским теренима и осталим многобројним садржајем простиру на великој површини, њихова локација је ван градског језгра, на ближој или даљој периферији. Стари стадиони који су некад били на ободу града, па су временом опкољени пословним и стамбеним зградама, због цене градског земљишта свуда у свету се измештају ван насеља.

Становници малих градова би волели да имају своје спортске арене по угледу на велике градове. Наравно да би волели да имају и велике спортске клубове са много талентованих спортиста. Нису важни само фудбалски клубови или клубови за екипне спортове као што су кошарка, одбојка, рукомет. Ту су и тенисери, стонотенисери, боксери, шахисти, џокеји, … а највише атлетичари.

Каже се да је атлетика краљица свих спортова. На олимпијадама скоро да је атлетичара највише. Ту су и мушки и женски тркачи на 100, 200, 400, 800, 1500, 5000, 10000 метара, затим 110 (100 метара за жене) и 400 метара са препонама, па 3000 метара са препрекама, затим штафете на 100 и 400 метара, следе маратон и брзо ходање на 20 и на 50 километара. Посебно од тркача издвајају се атлетичари у дисциплинама десетобој за мушкарце и седмобој за жене, скок у даљ, троскок, скок у вис, скок са мотком, па бацање кугле, диска, кладива и копља. Није тешко запамтити све атлетске дисципине, посебно онда када у свом граду имаш прави атлетски клуб који окупља више стотина дечака и девојчица, јуниора, млађих сениора, сениора и ветерана спорта.

За све атлетске дисциплине неоходни су стручни тренери, спортске судије и још много других профила спортских ентузијаста.

Прави атлетски клуб окупља по више стотина и хиљада људи.

Пошто поред атлетичара постоје и фудбалери, одбојкаши, рукометаши, кошаркаши, тенисери, пливачи, бициклисти, куглаши, гимнастичари, планинари, смучари, ватерполисти, каратисти, џудисти…. јасно је да у мањим урбаним срединама није могуће да се истовремено развијају сви спортови, па је тако немогуће и оснивање спортских клубова за сва спортска надметања.

У мањим градовима се спорт заснива на ентузијастима који су посвећени само појединим спортским дисципнама. Због тога талентована деца нису у могућности да се увек покажу и докажу, сем уколико не напусте свој град и оду тамо где је спорт много развијенији.

Ћуприја јесте мали град, али са спортским срцем. Још крајем 19. века су забележена такмичења на локалном хиподрому, а после тога су кренула и окупљања у соколским друштвима. Прву фудбалску лопту се донели Чеси који су радили у фабрици шећера. Између два светска рата у Ћуприји су формирани и аеро клуб и шах клуб и кајакашки клуб и ….

Непосредно након Другог светског рата Ћупричани су организовали поред фудбалских клубова и атлетски клуб, боксерски клуб, ватерполо клуб, стрељачки клуб…

Оснивање атлетског клуба у Ћуприји догодило се давне 1911. године, а реоснивање 1945. године. Остала су упамћена имена ентузијаста Андрије и Славка Колара, Милета Стевановића (Пуре), Милана Дрндаревића (Сингер)…  Атлетски клуб „Морава“ је наследник атлетских клубова „13. Октобар“ (1949-1952) и „Будућност“ (1952-1957). За Славка Колара (1927) би могло да се каже да је оснивач атлетике у Ћуприји – био је и врстан такмичар, побеђивао је на тркама, у скоку увис и у скоку с мотком, касније је постао тренер у клубу. Као млад такмичар био је и иницијатор изградње градског стадиона у Ћуприји.

Данашњи атлетски стадион, некада само градски стадион, прављен је на периферији Ћуприје у периоду од 1948. године до 1954. године. Поред фудбалског терена било је шест стаза за тркаче, са делом стазе са препрекама (стиплчез на 3000 метара са препрекама), ту су били и терени за бацаче.

Сећам се да је 1962. године Београд био домаћин „Првенства Европе у атлетици“ (ПЕА-1962). Од тада је већина клинаца маштала да ће да побеђује у атлетским дисципланама. Нарочито у скоку увис.

Мирку Петровић, будућу атлетичарку, упознао сам једног лета у Сисевцу. Нас педесетак смо спавали у згради на крају Сисевца (нажалост и та зграда је срушена као многе друге). Пре доручка је Мирка већ трчала по брдима, некад према Грзи, а чешће према пропланку изнад одмаралишта ВМА на коме је Уча Мирко Миловановић логоровао са извиђачима. Била је Мирка тада тинејџерка са озбиљним изразом на лицу. А све нас је тог лета Каплар (Јанковић) натерао да „заволимо“ боранију и грашак.

Скакач Дуле Кошутић ми је био комшија, као и Вера Николић.

У гимназијском дворишту налазила се обична пумпа за воду. На једном великом одмору се отегао ред ђака испред пумпе. Држао сам руку испод цеви и сви смо тако пили воду. Прекоредно се појавила већ свима знана Вера. Било ми је задовољство што је тада пила воду са мог длана. Тако смо се званично упознали.

У то време је спортска опрема била скромна, једнолична. Дечаци су сматрали ако добију копачке да ће да постану славни као Пеле, а ако добију патике „шангајке“ да ће кошаркашка лопта сама да пролази кроз обруч. „Борово“ је правило најпростије тенис патике плаве боје, па су сва деца спринтала у њима.

И онда је Вера Николић постала светска рекордерка у трчању на 800 метара и сви су се питали где је та Ћуприја. Да ли је на Дрини или на Морави?

Александар Аца Петровић, некадашњи тркач, постао је славни тренер. Резултати су говорили све о њему – један светски рекорд, осам европских медаља, 45 балканских медаља….

Ћупријски атлетичари су и у мушким и у женским дисциплинама бележили успехе – трчање на 100, 200, 400, 800, 1500, 5000, 10000 метара, затим стиплчез на 1500 метара, па штафете на 100 и 400 метара, следе скок у даљ, троскок, скок у вис, скок са мотком, па бацање кугле, диска, кладива и копља. Некада је била и дисциплина „бацање бомбе“ у којој је Ћуприја имала победнике.

Тешко је набројати ћупријске атлетичаре који су освајали спортске медаље у свим дисциплинама на такмичењима јуниора и сениора. Укупно око 25 атлетичара су били у државним репрезентацијама. Атлетски клуб „Морава“ је био расадник победника.

Прошло је време када се у Ћуприји рађало деце у једном дану као данас у недељу дана.

Прошло је време када је на школским кросевима било неколико стотина ђака.

Прошло је време када је Ћуприја повећавала број становника развијајући се у напредан град.

Прошло је време када су окосницу атлетског клуба чинили сениори.

Дошло је неко ново време.

Време које не обећава да ће на периферији Ћуприје да изникне велики спортски центар са свим неопходним садржајем – атлетским стадионом са ноћним осветљењем, покривеним олимпијским базеном, атлетском двораном, помоћним спортским теренима за фудбал, тенис, кошарку, одбојку, рукомет, … са модерним свлачионицама, са великим хотелом за спортисте, са тржним центром, са паркиралиштем за десетине аутобуса и стотоне аутомобила…

Време у коме се у граду годишње рађа мало више од стотину деце, време деце која седећи за компјутером добијају равне табане, гојазност, кривљење кичме, кратковидост…   

Време у коме Гимназија никако да добије спортску салу (она стара гимнастичка сала на спрату је одавно променила намену), време у коме основна школа у центру града нема своју спортску салу (ону стару салу преко реке заменила је хала спортова)…  

Остаје нада да ће испред преуређеног и прекрштеног градског стадиона да изникне спомен на Александра Ацу Петровића. Сви прослављени ћупријски спортисти и спортски радници заслужују бар један кутак и у ћупријском музеју.

У неком новом дану можда ће ћупријски атлетичари да буду Авганистанци, Сиријци, Иранци, Сенегалци…, јер Срби нису кснеофобичан народ. Знају Срби како се осећају када се упуте у Чешку, Норвешку, Аустрију…, па тако имају разумевање за људе који беже са других континената.

У Ћуприји је крајем августа 2021. године церемонија отварања обновљеног стадиона завршена.

 Завеса је спуштена.