ЋУПРИЈСКИ ПЕТИ ОКТОБАР

Главна улица у Ћуприји, пре подне 5. октобра 2000. године, сакупило се много људи. Од раскрснице у центру града, па све до Микићевог моста, формира се колона аутомобила. Кроз отворене прозоре на вратима уздигнуте су заставе. Неки возачи трубе. С обе стране улице на тротоарима је мноштво света. Већина се радује, тек по нека мајка је забринута.

Онда колона возила полако креће улицом Цара Лазара ка аутопуту.

Песнице су стиснуте.

Између Ватрогасног дома и аутобуске станице полиција је блокирала улицу. Колона је принудно заустављена. Почињу преговори између предводника и полиције. Нико не жели сукоб. Минути пролазе.

Аутопутем ка Београду треба да прођу Нишлије Договор је да се споје са Поморавцима. Зна се да ће код Јагодине полиција да спречи даље кретање ка престоници.

План је да се људи из целе Србије скупе испред Народне скупштине до 15 часова до када је ултиматум да изборна комисија прогласи да је у првом кругу гласања Слободан Милошевић изгубио од Коштунице и да другог круга гласања неће бити.

Ћупријска колона стоји. Сви постају нервозни. А онда се отвара капија на аутобази „Велмортранса“. То је она капија на паркиралишту испред пословне зграде и „Инлеса“ која је годинама уназад била затворена и на коју су скоро сви заборавили.

Полицијска барикада у улици је постала бесмислена. Колона аутомобила креће кроз аутобазу „Велмортранса“ и излази на аутопут.

Зоран Живковић из Ниша, Саша Пауновић и Тонковић из Параћина, Слободан Јовановић из Ћуприје заједно са Јапанцем, Љиљаном, Живићем, Бобаном…, Феман из Јагодине… сви са својим суграђанима стижу у Београд. А тамо се испред народне скупштине Југославије већ скупило мноштво људи. Ту су Вељини из Чачка, рудари из Колубаре…

Неко на улици зауставља Ћупричане и каже им да се врате назад, јер је испред њих полиција бацила сузавац. Они најмлађи крећу још брже напред. Неки застају пуни стрепње. Из гужве се издвајају неки који су дошли у Београд из само себи знаних разлога, одлазе да на телевизији гледају след догађаја.

Маса света испред Народне скупштине Југославије је незадовољна, јер је рок за ултиматум истекао.

Милиони људи гледају живи пренос на телевизији – сукоб демонстраната са полицијом, насилни улаз у зграду, паљење разбијање…. Џо багериста долази до врата РТС-а у Таковској…

Ћупричани су испред зграде Народне скупштине Југославије једини истакли партијску заставу СПО, а партијску заставу ДС-а су окачили на јарбол испред зграде, тамо где се увек вијорила државна застава.

Свима је познато како се завршио тај 5. окобар.

Слободан Милошевић више никада неће да буде председник Југославије.

Дан касније Ћупричани се враћају кући. Уморни, црвених очију од сузавца, задовољни, по неко носи трофеје из сукоба са полицијом или из зграде Народне скупштине Југославије, био је ту и мобилни телефон Комракова, новинара РТС-а…

———————-

Та 2.000 година је почела убиством Павла Булатовића, министра одбране. Била је то још једна смрт која је народ узнемирила. Свима је још увек у сећању било убиство новинара Ћурувије које се догодило претходне године.

Председник Југославије је желео промену Устава Југославије да би могао да буде још дуго на власти. Уставни амандмани су изгласани у Србији, али није било пристанка и у Црној Гори. За 24. септембар били су заказани непосредни избори за место председника државе, као и за посланике у савезној скупштини, а успутно и у локалним самоуправама. Избори за републичке парламенте нису били планирани. Они су због новонасталих околности уследили тек у децембру месецу.

Предизборна кампања је била неизвесна због низа мањкавости у свим фазама изборног процеса. Водећи медији у Србији су константно сатанизовали опозиционе вође. У Србији су се скупиле опозиционе странке у јединствену коалицију ДОС (Демократска Опозиција Србије). С друге стране су били СПС са ЈУЛ-ом и радикали који су за кандидата за председника Југославије именовали Тому Николића. Током лета у медијима се помињало да би Иван Стамболић могао да иступи као вођа уједињене опозиције као против-кандидат Милошевићу за председника СРЈ. Након тајновитог нестанка Ивана Стамболића за кандидата ДОС-а је предложен Војислав коштуница, вођа ДСС-а. Српски покрет обнове је напустио ДОС и предложио је свог кандидата – Војислава Михаиловића

У 19 часова, Војислав Коштуница обратио се окупљеним грађанима са балкона Скупштине града Београда. Исте вечери је новоизабрани председник дао је интервју Радио телевизији Србије. Дана 6. октобра, Слободан Милошевић се путем националне телевизије обратио нацији, признао победу опозиције. Упркос уставним роковима, договорено је да Коштуница буде инаугурисан већ дан касније, за када је заказана конститутивна седница оба дома савезног парламента. Дана 7. октобра, на седници оба већа савезне Скупштине у центру Сава, Војислав Коштуница инаугурисан на функцији председника СРЈ.

Остале су упамћене речи Патријарха Павла који је позвао војску и полицију да бране државу и народ, а не појединце.

———————————

У Ћуприји је на локалним изборима 24. септембра победио ДОС који је добио 37 одборника од укупно 51 одборничког места.

Одмах након проглашења победе у Ћуприји, челницима ДОС-а су се приклонили многи виђенији чланови СПС-а и ЈУЛ-а, међу „прелетачевићима“ је било и више директора јавних предузећа и установа. А челници из правосуђа су брже-боље затражили да буду нови адвокати.

Реваншизма није превише било, као ни званичне лустрације.

На савезним изборима за посланике у Народној скупштини Југославије резултати су били наизглед изједначени због делимичног бојкота избора у Црној Гори.  

У време локалних избора у Србији на којима је ДОС убедљиво освајао већину гласова председник владе Републике Србије је био Мирко Марјановић. У тој влади је било 36 чланова: пет потпредседника, 23 министра и седам министара без портфеља. Две странке, СПС и СРС, заузеле су по 15 места у влади, док је Југословенска левица имала пет представника, а један министар је био нестраначка личност. Потпредседници владе су били Војислав Шешељ, Томислав Николић и Милован Бојић, а министри: Гордана Поп Лазић, Драган Тодоровић, Јоргованка Табаковић, Милорад Мирчић, Зоран Баки Анђелковић, Милан Беко, Маја Гојковић, … наравно и Александар Вучић, министар за информисање.

Локалну власт у Ћуприји преузели су чланови ДОС-а. У том тренутку покрет „ОТПОР“ није био страначки организован, па су поједини припадници „ОТПОРА“ били ангажовани као нестраначке личности.

Шушкало се тада по Ћуприји да су неки новоизабрани функционери 5. октобра избегли да буду демонстранти испред зграде Народне скупштине Југославије или испред зграде РТС-а. Наводно су седели испред телевизора и чекали расплет догађаја, јер нису веровали у пораз Слободана Милошевића. Очекивали су да ће као и 9. марта 1991. године на београдске улице да изађу тенкови и угуше вољу народа.

Иако су резултати избора у Ћуприји били убедљиво на страни ДОС-а, грађани Ћуприје нису добили захвалан број места у државној власти у Југославији.

Све се поновило и на ванредним изборима у децембру месецу 2.000 године када су бирани посланици у Народној скупштини Републике Србије. ДОС је добио 64% гласова. У новом сазиву Скупштине формирано је укупно 16 посланичких клубова. Најпре су у јануару 2001. год. формиранипосл. клубови ДОС, ССЈ, СРС и СПС. Потом су у приоду 2001-2003, после политичког раскола у ДОС-у, почели да се оснивају нови посланички клубови – ДСС, НС, ПДС, РВ-СДП, ЛСВ-ЛЗШ, СПОТ, СДП, ДА, ДХСС, СВМ, НС и ГСС. Сви ови клубови настали су издвајањем странака из посланичког клуба ДОС-а.

Сличан раскол се догађао и у Ћуприји. Дошло је до међусобног превирања унутар ДОС-а. Рогови у врећи нису могли да се сложе.

———————–

Време брзо пролази, бледе сећања. Ћупричани који су учествовали у Петоктобарским догађајима 2000. године нису присутни у власти. Неки су се потпуно повукли из јавног живота, а неких више и нема.

Каква је улога била Бобана Јовановића, Горана Живића, Слободана Јовановића, Љиљане Милошевић, Драгана Јапанца, Брзаковића, Милета Суровог, Чеде Бабејка, Драгише Дигоа, Кандила, Тодоровића, Поледице, Субића, Весне Стојковић, Трифуновића, … и многих других више или мање познатих Ћупричана, заборавиће се.

Победници пишу историју. И бришу је.