УРБАНИ ИЗАЗОВ

Брат ме је позвао да пођем на пут с њим и ја сам радо прихватио. Иако сам имао пасош, морао бих да останем с ове стране границе док би он службено боравио у Албанији. У то време је та наша суседна држава била ограђена бодљикавом жицом и бункерима. Помисао да ћу најзад да видим Шар Планину, Маврово, Дебар, Стругу и Охридско језеро брзо ме је преокупирала, па сам лако заборавио на септембарски испитни рок.

У Стругу смо стигли касно ноћу. Сањиви рецепционар нас је сместио у хотелску собу са погледом на језеро. У топлој ноћи чуо се само шум таласа. Уморни од целедневног путовања стропоштали смо се одмах на мекани француски лежај.

Док сам спавао мој брат је нечујно отишао даље на пут преко граничног прелаза Ћалфасан. Разданило се када ме је пробудила галама купача на језеру. Поглед са терасе на воду која се у даљини спајала са небом био је очаравајући. Као да сам на морској обали.

У непосредној близини из језера је отицала река Црни Дрим. Шетајући предвече њеним уређеним обалама схватио сам речи: „Град који има реку, има душу“.

Одмах сам помислио на Ћуприју која има две реке. Да ли град може да има и две душе?

Претходног лета сам био на Јадранском мору и у случајном разговору споменуо сам Ћуприју. Изненадио ме је коментар да је то град који се памти по изванредној кафани на обали Велике Мораве, коју смо сви једноставно звали „Плоча“.

Еј, тамо неки белосветски путници памте Ћуприју по кафани на речној обали!

Наравно да сам морао да упоређујем Стругу и Ћуприју. Боже, како би лепо било да Ћуприја живи на обалама својих река!

Много година је прошло од мог првог сусрета са Стругом на Црном Дриму. У међувремену сам био у Паризу, Риму и и свакојаким мањим европским градовима. Гледао сам и како Параћинци уређују кеј поред Црнице. Упоређивао сам шеталишта поред река у Голупцу, Великом Градишту,  Новом Саду, Земуну, Нишу, Љубљани… И увек сам маштао како Ћуприја може да уреди приобаље Велике Мораве и Раванице.

Вукојица Шмигић, мој вршњак и другар, инжењер, експерт за воде, сликовото ми је објашњавао како лепо могу да изгледају и Велика Морава и Раваница, како се успешно регулишу водотокови и истовремено се обале претварају у оазе зеленила које продужавају живот мештанима. Пре тридесетак година управо нас двојица смо започели остварење идеје о изградњи амфитеатра у моравском парку непосредно поред „Плоче“. Сугерисали смо будућим архитектама да у семинарским и дипломским радовима дају своје визије усмеравања града ка рекама. Тако је настало и неколико пројеката везаних за Велику Мораву и за Раваницу.

На редовном отвореном састанку Ротари клуба „Ћуприја Морава“, који се одржавао у сали ресторана „Плоча“ новембра месеца 2010. године, архитекта Милош Миловановић, ћупријско дете без сталног запослења, приказао је свој пројекат „Стамбено рекреационо културни центар у Ћуприји“. Визионарска замисао неке нове Ћуприје на обалама река наишла је на подршку свих присутних чланова клуба и гостију.

Млади ћупријски урбанисти само су желели да струка буде изнад нечијих личних жеља.

Пре петнаестак година нашао сам саговорника у једном од тада најмлађих ћупријских архитеката. Симић Игору није му било тешко да направи предлог како да изгледа „Раванички кеј“ – шеталиште на десној обали реке Раванице, од Ловћенске улице до ушћа у Велику Мораву. Наравно да смо били свесни да је реализација тешка, да је условљена решавањем власничких права грађана чија су дворишта скоро до саме реке.

Смејали смо се могућој ситуацији да млади заљубљени пар шетајући поред Раванице шапуће љубавне стихове, док власник дворишта седи у свом пољском нужнику и псује гласно стењући… Ипак све је могуће уколико се на прави начин не обештете власници некретнина поред реке.

Шеталиште „Раванички кеј“ не би била само поплочана стаза намењена случајним пролазницима. У градском парку би постојао стаклени павиљон у коме би се стално одржавале изложбе слика, вајарских скулптура, уметничких фотографија… Ту би се нашло место и за дечију забаву, али и за рекреацију старијих суграђана. Каменим степеницама би се силазило до саме реке која би помоћу врећастих ваздушних брана  на више места била претворена у мала језера. Парковске клупе би гледале у зеленило и не би биле окренуте ка улици. Реконструкцијом римске куле са утврђеним зидовима на левој обали Раванице указивало би се на каструм Хореум Марги који је ту постојао неколико векова.  

„Игорови тротоари“ са обновљеним дрворедом су реализовани упркос противљењу многих Ћупричана само захваљујући чињеници да млади људи верују у себе и у своју будућност. Добро се сећам како се Игор плашио да његова презентација на састанку Ротари клуба не изазове љутњу и освету његових општинских шефова.   

Године пролазе неумитно. Зграда девастираног Дома ЈНА је као чир на незгодном месту. Старе приватне куће нема ко да реновира. Гледано са десне обале Раванице ка главној улици све је измешано, велика стамбена зграда, па неколико старих кућа, па опет велика стамбена зграда и тако редом. Временом ће нови објекти да замене старе, али остаје питање судбине јавних површина за које је надлежно цело друштво, а не само приватни инвеститори.

Да ли ће обале ћупријских река да буду сређене на начин како то очекују грађани или ће река Раваница све више да личи на колектор отпадних вода из Сења, Батинца, Иванковца, Паљана, Бигренице, остаје питање за све оне староседеоце који не намеравају да се иселе из Ћуприје. Одлазак у Чешку, Норвешку, Швајцарску и друге урбане државе, није само  нужда незапослених. Жеља за бољим животом значи и потребу за чистијим ваздухом, за питком водом, за безбедним саобраћајем, за већом слободом у јасно уређеном друштвеном окружењу. Кроз деценију, две, млади Ћупричани шетаће се или поред Раванице и Велике Мораве или ће да живе тамо негде далеко у Европи у градовима који живе на својим рекама. Све зависи од демократске већине која побеђује на политичким изборима.

Додуше, постоји и она сатира Радоја Домановића о слепом вођи.