ИНДИЈАНАЦ СА МОРАВЕ

Сва деца су волела да по цео дан трче, провлачила су се кроз дворишне ограде, крила иза шупа и пољских нужника подељена у две групе. Били су тада лопови или жандарми, а све чешће и каубоји и индијанци.

По угледу на неприкосновеног Џон Вејна дечаци су носили опасаче са револверима на каписле, а девојчице су се облачиле као индијанке. На вашарима су могле да се купе и перјанице за мале поглавице.

У биоскопу су давали све мање црно-беле партизанске филмове, а све више америчке вестерне на синемаскоп платну.

Онда није ни било чудно да Томислав шустер пожели да побегне макар на месец дана из тамне и загушљиве обућарске радње која се налазила у главној улици, баш преко пута ћупријског биоскопа.

Први пут су Европљани снимала каубојски филм. Сценарио је написан по мотивима прича Карла Маја још из 19. века. Плитвичка језера су била идеално место које је замењивало шумовите пределе Вечних ловишта у Монтани. А каубоји и индијанци су причали на немачком језику.

Винету и Олд Шетерхенд су постали главне дасе, па су се момци и девојке из целе бивше Југе борили да буду статисти и каскадери на филму. Тако је и Тома шустер са скоро тридесет година постао Индијанац.

У филму „Винету“ био је индијански ратник који носи гумени томахавк, а у филму „Благо Сребрног језера“ напредовао је до ратника на коњу.

Вративши се у своју обућарску радњу волео је да препричава догађаје са снимања филмова.

У то време у суседној књижари почела је продаја руских фото апарата. И Тома је одлучио да купи прву „Смену“. Сам фото апарат је био малих димезија, али је зато кожна футрола била робусна, па је Тома са апаратом изгледао као филмски фоторепортер који је случајно залутао у паланачки сокак.

Шустерска радња је припадала државној занатској задрузи за пенџетирање ципела и цокула. Није пружала Томи никакву наду за боље и лепше сутра. Међутим излазак на улицу и фотографисање пролазника, знаних и незнаних, давали су Томи неки митски филмски значај.

„Играш у мом филму!“

„Имам те у џепу!“

„Продао сам те у Параћину!“

„Ово си баш ти, али се не препознајеш!“

„Ево и тебе како гњуриш, па се зато не видиш!“

Биле су ово препознатљиве реченице Томе шустера или како су га већ сви знали као Тому Кекера.

Живео је кући у Банатској улици са оцем Миливојем и мајком Живком. Пореклом је био из поштене породице која је живела некада у Трешњевици. Родио се био 1932. године и када је требало да похађа малу гимназију избио је рат, тако да никада није завршио своје школовање.

Држава је затворила обућарску задругу, у тај локал се уселила посластичарница, а Тома Кекер је почео да ради у „Електросрбији“, која је касније припала систему „МИНЕЛ“ и на крају завршила као словеначка приватна цинкара. Као полуквалификовани радник бавио се фарбањем металних делова, а повремено је и поправљао радне ципеле колегама.

Ходајући ћупријским улицама овековечио је скоро већину суграђана. Носио је фотоапарат на грудима, а у џепу је имао жуту картонску кутију од ФК фотопапира у којој су се налазиле фотографије. Једног дана би сликао на улици, да би наредног дана продавао фотографије. Отуда је и његова реченица „Имам те у џепу!“

Црно-беле фотографије су биле малог формата, ретко средњег, па су се пролазници тешко препознавали. Али је зато Тома увек знао ко је ко. Није Тома скупо наплаћивао фотографије, па их је свако радо куповао. Сценографија је била улична, у школским двориштима, на шећеранском базену на Славији, у парку поред Велике Мораве…

Због уштеде на фото филмовима Тома је заменио „СМЕНУ“ руском „ЧАЈКОМ“ која је на једном „лајка“ филму имала уместо 36 најмање 72 фотографије.

Фото Бата и Верица су понекад помагали Томи да набави фото материјал или да развије филмове. А онда је дошло време колор фотографија и Тома више није имао техничке могућности да у својој кући прави фотографије у боји. Време га је прегазило.

Код куће су му умрли најпре мајка, па отац, онда и супруга Деса. За себе је имао обезбеђено гробно место. За живота је направио и бисту за споменик.

У време када је још беснео грађански рат у Хрватској и у Босни, Тома је једног јутра дошао код мене у канцеларију. Упорно је код моје секретарице чекао да ја завршим један састанак. Радо сам га примио. Снисходљиво ме је питао да ли сме да офарба ограду на мосту преко реке Раванице код касарне. Ништа друго није тражио. Рекао је да има и слободно време и потребну фарбу.

Рекао сам да може и да се обрати човеку кога сам одмах позвао телефоном да му набави фарбарски материјал.

Био је то наш последњи разговор.

Пре неколико дана један Ћупричанин средњих година отишао је на Томин гроб и на споменику је црном бојом офарбао већ избледела и скоро непрепознатљива слова. Тома Кекер је заслужио најмање толико. На интернету сам пронашао филмове о индијанском поглавици Винету. Нисам препознао Тому као Индијанца, а баш сам желео.  

Посвећено људима са визијом који су заустављени на пола пута.