ЋУПРИЈСКИ ПЕВАЧИ – „МОРАВА“

Ко пева – зло не мисли, каже наш народ. А када пева црквени хор, онда су све мисли узвишене. Док стојите у цркви и слушате дивне хорске гласове стекнете утисак да је у пратњи хора оркестар, тако се удвајају гласови млади и стари, мушки и женски.

Најстарији грађевински објекат у Ћуприји је највероватније црква Светог Ђорђа, која је подигнута давне 1834. године. Документовани подаци указују да је црква сазидана по наређењу Милоша Обреновића, који је због сахране свог пријатеља Цинцар-Јанка Поповића 1833. године морао из Ћуприје да иде у манастир Раваницу. Избором места и новчаном помоћи кнеза Милоша 1836. године завршена је и освештана црква посвећена св. Ђорђу, а то је учинио први српски митрополит Милентије Поповић-Добошар. Августа 1838. године донета су црквена звона за ћупријску и параћинску цркву. Скоро цео век је звонара у порти била дрвена.

Црква је зидана од клесаног камена и цигле, а дрвени иконостас је урађен непосредно пре освештања цркве. Изнад улазних врата се налази икона Светог Георгија. Црква је живописана изнутра 150 година након градње, руком академског сликара Драгомира Јашовића. Рестаурација крова и спољне фасаде је реализована 2003. године.

До 1922. године, када је основана Браничевска епархија, црква је припадала Београдској Архиепископији, под директном јурисдикцијом патријарха.

Ћуприја је стварно ослобођена од Турака 1834. године када су се из вароши Ћуприје коначно иселили Турци. После одласка Турака из Ћуприје почео је и снажнији прилив српског становништва из околине и других крајева у варош Ћуприју. Од 05.11.1835. године у ослобођеној Србији нахије постају окрузи, а капетаније срезови. Ћупријски округ имао је два среза: Параћински са седиштем у Параћину и Ресавски са седиштем у Свилајнцу а у Ћуприји је формирано окружно начелство.

Захваљујући зидању цркве Ћуприја престаје да буде само утврђење на десној обали Велике Мораве због моста, у коме је још 1809. године формирана једна од прве три српске основне школа. Та прва школа се налазила преко пута турског гробља и џамије, у близини данашње цркве. Учитељ је био Константин Јанковић. Јоаким Вујић је 1826. године боравио у Ћуприји и записао је да насеље нема своју цркву, али има школу која је спојена са механом. Петоро ђака је учио Никола Кулунџић, родом из Рековца.

По налогу кнеза Милоша марта 1835. године начелник округа Петар Ђорђевић извршио је пресељење села Жировнице, са локације поред Велике Мораве, припајањем Ћуприји на ушореним плацевима дуж унапред обележених улица. Године 1838. Ћуприји су припојена село Мућава и засеок Мрчевац.

Део мноштва карактеристичних догађаја везаних за цркву је и детаљ из живота научника Јосифа Панчића, који је боравећи се послом у Јагодини посећивао и Ћуприју. Упознао је Људмилу, ћерку инжењера Барона Кордона, испросио је у јануару давне 1849. године и венчао се у цркви Светог Ђорђа.

У Србији је први доктор теолошких наука био Чедомиљ Д. Марјановић (1872-1947), који је рођен у Ћуприји. Богословију је завршио у Београду, Духовну академију у Кијеву, а докторирао је на Старо-католичком факултету у Берну три године пре Владике Николаја. Умро је и сахрањен у Београду.

Прву половину двадесетог века у Ћуприји трајно су обележили Чеси и Руси. Уз фабрику шећера у Ћуприју је стигла прва фудбалска лопта, а соколски покрет и укупно спорт развијали су се захваљујући чешкој заједници. Отворена је школа „Јан Масарик“, луткарско позориште за децу, балет, музика….

Након Октобарске револуције у царској Русији ученији људи, интелектуалци – рекло би се представници буржоазије, као и официри и војници привржени цару, морали су да започну нови живот широм Европе. Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, касније Југославија, односно краљ Александар, братски је примила око 40.000 хиљада избеглих. Тако су и у Ћуприји, која је била трећи град у Србији по броју емиграната, свој мир нашли многи. Руси су активно учествовали у научном и уметничком животу Србије, радили су као предавачи, организатори културног живота, истакнути уметници, скулптори и неимари. Трудили су се да допринесу развоју локалне средине укључујући се у друштвени живот.

СЛОВЕНСКА ДУША

Први писани подаци о певачко црквеном друштву „МОРАВА“ потичу из времена увођења диктатуре краља Александра, 6. јануара 1929. године, а друштво је постојало годинама пре тога захваљујући цркви. Зна се да је непосредно пред Други светски рат председник друштва био Божидар Живановић, земљорадник из Ћуприје.

Доласком комуниста на власт црквена порта је била окружена кафаном, апсаном и милицијском станицом. Кроз рупу у огради према милицијском пољском нужнику снимани су сви који су улазили у цркву. Због тога су, да не би трпели последице као озлоглашени реакционари, Ћупричани престали да певају у црквеном хору.

Идеологија нове комунистичке власти је затирала све црквене трагове српства. Не зна се ко су тада били већи „родољуби“ – Срби досељени са простора бивше Југославије или ови домаћи.

Данас у Ћуприји захваљујући ентузијастима постоји хор који је према потреби градски или црквени.

Аутор:

Душан Стаменковић

Црква у Ћуприји