Најзанимљивији део детињства, који се памти, јесу наше пустоловине. За градску децу, посебно ону из урбаног центра, доживљај је био јурцање кроз корито реке Раванице. А онда извиривање на обалу где се налазила зграда музеја.
Била је то заиста лепа кућа на спрат, окружена парковским зеленилом. Испред се налазило огромно сидро, као сведок да је Велика Морава била пловна.
Музеј није имао чувара, па смо предвече улазили кријући се од евентуалних пролазника. Ту смо у полумраку доживљавали сва узбуђења која могу да пруже разни историјски експонати. Најзанимљивије су нам биле кубуре. Камене фигуре нас нису интересовале, па ни ситни новчићи из доба Римљана.
Не би било музеја у Ћуприји, да није било Игора Парфјонова.
А о чича Игору се знало врло мало.
Дошао је из Осијека у Ћуприју и почео да предаје у Гимназији 15.11.1939. године предмете народна историја и опште историја. Пут од Кавказа до Ћуприје није био лак и само је он знао како му је младост била тешка. Радни век је провео као професор у Гимназији у Ћуприји (историја, математика, географија, руски језик,…) где је пензионисан 1966. године.
Породицу је засновао са вршњакињом Ружом Тодоровић, која му је родила кћер Татјану – Тању.
Оно по чему сви познају чича Игора јесте његова љубав према старинама и историји. Захваљујући њему у Ћуприји је основан музеј 1954. године за који је 1955. године сазидана веома лепа зграда, у парку поред Раванице, на месту где се сада налази зграда суда.
Чича Игор је пребегао из Царске Русије након Црвенооктобарске револуције и због тога није био миљеник комунистичке врхушке у Ћуприји. Зато се марљиво бавио археолошким предметима које су му доносили ученици. Године 1956. је активно учествовао на ископавањима у Супској где је пронађено насеље старо 7.000 година, по значају ништа мање важно од оног у Винчи.
Нажалост, Раваница је поплавила зграду музеја 1968. године, која је порушена 1970. године. Највећи део експоната је трагом нестао. Мало шта је сачувано у Ћуприји, нешто више је сада у Завичајном музеју у Јагодини и у Војном музеју у Београду.
Ми који смо се тада јурцали поред зграде Музеја памтимо лепе стаклене витрине са збирком оружја из различитих времена. Сећамо се и великог сидра, разних новчића и камених скулптура. Препричавало се још тада да фигурице из Стублина коштају по неколико хиљада долара, колико један добар Форд Мустанг…
Игор Парфјонов рођен је 4. 6. 1905. године на Кавказу, у Владикавказу (главни град Северне Осетије-Аланије) од оца Федора и мајке Клаудије рођене Вјазмитинове. У Београду је 1930. године завршио Филозофију, да би 1936. године постао професор. Исте године постао је и отац, супруга Ружица му је родила кћер Татјану. Након Осијека дошао је у Ћуприју. Игор Парфјонов је након смрти супруге 1981. године живео још две године у Ћуприји. Преминуо 23. 12. 1986. године у Дому за стара лица у Алексинцу. Сахрањен је на Градском гробљу у Ћуприји.
Душан Стаменковић 
Ja sam zadnja generacija kojoj je dragi profesor Igor Parfjonov ili Čiča Igor predavao istoriju.Bio je već star i mislim umoran od nas đaka,jer smo umeli da galamimo na času i ne slušamo njegova predavanja.Ocene nam je uvek poklanjao malo više od znanja koje smo pokazivali.A njegova velika ljubav bio je ukras grada MUZEJ smešten u parku kod Mikićevog mosta.I opet su naši opštinski oci pokazali kratkovidost i srušili prelepu zgradu umesto da posle poplava 1969.g.,i to 15.ili 16.6.(datum dobro znam jer sam branila maturski rad 14.6. baš na dan kada je rođen moj brat)rekonstruišu istu.Mogli smo da u tom delu grada gde se prekoputa nalazi niža muzička škola imamo ukras umesto što su napravili ruglo arhitekture zgradu suda .A to što se naši opštinski oci nisu potrudili da zadrže NAJSTARIJI SUD u Pomoravlju,već smo postali ispostava priča je za sebe.Mislim da su onoga dana kada su gradski muzej zatvorili ubili i našeg dragog Čiča Igora.Činjenica da živim na 50 metara od muzeja bila je dovoljna da svakog dana idem tamo .I sad čujem zvuk zvona koje je visilo iznad ulaznih vrata muzeja i obaveštavalo Čiča Igora da je neko ušao.Nikada nam nije branio da po stoti put razgledamo izložene eksponate.Bio je srećan što dolazimo.Sve nas iz komšiluka je poznavao i uvek se osmehnuo kad dođemo.Gledajući fotografiju muzeja koju je Dule postavio ne mogu da ne osetim duboki prezir prema ljudima koji su upropašćavali ovaj grad.Čiča Igor je bio i ostao u srcima nas,njegovih đaka jer je bio blag ,dobar,pun priča,a ne dosadan i mrzovoljan profesor kome je muka što mora da nas gleda.Bilo je takvih.Hvala Duletu što je napisao priču p njemu,a fotografija muzeja je pravi biser.
Свиђа ми сеLiked by 1 person