СЛОВЕНСКА ДУША

Може ли да не буде рата, да Каин не убије Авеља?

Рат између Црвене армије и Белогардејаца је трајао од 1917. до 1921. године, односно 1923. године на далеком истоку Русије и одвијао се на неколико фронтова. Не зна се тачан број погинулих током ратних сукоба и касније. Најмање милион људи је страдало са обе стране.

Познато је да се у зиму 1920. око 350.000 Белогардејаца заједно са својим породицама, повлачило преко залеђеног Бајкалског језера у Читу. Међутим током повлачења огроман број људи је умро од глади и смрзавања, тако да је од 350.000 до циља преживело само 20.000 људи. У пролеће током отапања леда на Бајкалском језеру, лешеви су потонули у језеро.

А зна се и да је „Бели терор“ израз који је често коришћен у Совјетском Савезу и означавао је репресивне или превентивне мере против Бољшевика, које су организовали Белогардејци на територијама које су биле под њиховом контролом. Процењује се да су током грађанског рата у Русији, Белогардејци осудили на смрт око 111 000 људи, од којих многи нису имали право на правично суђење. Међутим ако се том броју дода и број оних који су страдали од стране разних паравојних или сепаратистичких формација, које нису биле под командом Белогардејаца, процењује се да је у грађанском рату страдало око 300.000 ненаоружаних Бољшевика и њихових симпатизера.

Након завршетка рата у Русији преживели Белогардејци су формирали своје заједнице у Београду, Паризу, Берлину, Харбину, Истанбулу и Шангају.

Црни барон, како су још звали белогардејског генерала Петра Николајевича Врангела (1878 — 1928), након низа пораза у којима је изгубио половину својих јединица, и великих изгледа за нове поразе у Северној Таврији и на Криму, организовао је масовну евакуацију са обала Црног мора. Дао је сваком официру, војнику и цивилу могућност да бира: да се евакуише с њим и упусти у непознато, или да остане у Русији и да се суочи са бесом Црвене армије. Врангел је са својим штабом отпутовао преко Туниса у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, где је постао вођа свих руских избеглица.

После изненадне и кратке болести, умро је у Бриселу. Првобитно је био сахрањен у Бриселу, али је у складу са својим последњим жељама 1929. пренет у Србију и поново сахрањен у Београду, у руској цркви Свете Тројице на Ташмајдану, поред цркве Светог Марка.

Генералу барону Петру Врангелу је 14. септембра 2007. откривен споменик у Сремским Карловцима. Споменик је дело санктпетербуршког вајара Василија Аземше, а финансирао га је руски милијардер Александар Лебедев. Откривању споменика су присуствовали и званични представници Руске Федерације.

Током 1920.-25. година бела емиграција је у великом броју учествовала у извођењу великих јавних радова у Краљевини СХС. У околини Ћуприје и Сењског Рудника је било укупно око 1500-2000 Руса. Тако је формирано и насеље у близини, у Горњем Летовишту. У дрвеним баракама је живело око 150 мушкараца, жена и деце, углавном целе породице, а међу њима су били свештеници и учитељи. Њихов задатак је био да на обронцима Јужног Кучаја изврше пошумљавање четинарима.

Људи који су одлучили да напусте свој дом у Русији били су углавном веома школовани за ондашње прилике у Краљевини Југославији. Нису то били само официри и племићи, него и лекари, инжењери, уметници…

Временом су породице напустиле бараке у Горњем Летовишту и населиле су се у Равној Реци, Сисевцу, Сењском Руднику, Ћуприји… Словенске душе су се сродиле.

https://stamenkovicdusan.wordpress.com/2017/04/13/cica-igor/

Многи потомци Руса и данас живе поред Велике Мораве и Ресаве… Препознатљива су презимена Јаркин, Коновкин, Шаров, Парфјонов, Ерор, Сукачев, Агачев (последњи члан лозе Мајаковски), Стародубцев, Ижогин, Черкашин, Новиков, ….

 

https://stamenkovicdusan.wordpress.com/2017/04/13/cuprijski-likovi-kolja/

Адамови синови Каин и Авељ су први започели братоубиство. Може ли Каин да нас ослободи тог проклетства?