ЋУПРИЈСКИ ЛИКОВИ – КОЉА

Балканска ветрометина се одувек осећала у Ћуприји. У осам векова постојања српског назива РАВНО наваљивале су овде свакојаке светске силе, од Турака и Бугара, Аустроугара и Немаца до Енглеза у крсташким походима. И без обзира на све неизвесности живљења поред Велике Мораве у ратним временима, овде су након Црвене револуције прибежиште нашли и многи из дотадашње Царске Русије.

Међу тим срећницима или несрећницима, у Ћуприју су дошла и четири брата Шаров, чак из Саратова, важне луке на Волги. Данас овај град има скоро милион становника, а Ћуприја 60 пута мање. Некада није било тако.

Нису баш имали много среће мигранти браћа Шаров 1941. године, када су Немци ликвидирали на суров начин три члана породице, Михајла и Морану и Розу. Преживео је Мартин – ГРОФ.

Мартин се срећно оженио Скопљанком Љубицом, од оца Лајоша Тарасова и мајке Дунке. Љубицу су сви знали као Мару. Њих двоје су изродили ћерке Јадранку, Драгану и Соњу и синове Драгишу (Драгана) – Гагија и Ванђела – Кољу.

Коља се родио 8. априла 1950. године. Одмах се видело да се разликује од све остале деце Шаров. Вижљаст, продуховљеног лица, имао је стас и господско држање. Шармер по рођењу је био. Дар лепог сликања је добио од Бога.

Први разред је уписао у ОШ “Ђура Јакшић” у Ћуприји, код учитељице Драге Ивановић. Као што свако обдарено дете не воли да буба школске предмете, тако се ни Коља није прославио у школи поред реке Раванице. Прескочио је гимназијске дане и покушавао је два пута да се упише на Факултет ликовних уметности Универзитета у Београду. Тест општег знања га је саплитао. Али то му није сметало да користи свој таленат.

Снови су га водили напред. Отишао је у Италију да покуша школовање на Факултету примењене уметности. Италијански му није био проблем, лако се споразумевао на неколико језика. Немиран дух му није давао да се смири.

У Ћуприји су га обожавали. Увек елегантно обучен, најчешће у белом оделу, префињених манира, тихог гласа, освајао је сваког у друштву. Слике са црквеним мотивима су стварале око њега мистичност. Девојке су га уздизале до неба, једна, друга, трећа…. Момци у комуњарском добу су га избегавали због његовог блиског односа са црквом.

А Коља је био предодређен да буде у близини цркве. Кућа му се налазила уз црквену порту. Имагинарни црквени свет је постао део његовог живота.

Време тинејџерског шврљања је пролазило. Марљива медицинска сестра на очном одељењу ћупријске болнице, млађа од њега две године, најбоље је разумела све његове снове. Зближили су се судбоносно, за сва времена.

Није им сметало да она заљубљена у Дубровник почне тамо да ради од августа 1977. године, а да он оде код свог пајтоса Калинџе у Швајцарску. Њу нису привлачиле лепоте Швајцарске, где је Коља, поред осталог, на бизаран начин зарађивао много новца у једној кафани цртајући свакодневно јеловнике.

Дубровник је био туристичка престоница велике Југославије и Коља је то схватио. Вратио се из Швајцарске. Страдун је место где је Коља сликајући по наруџбини овековечио многе странце. Једне сезоне је маказицама на црном папиру изрезао стотине портрета, то је била мода „силуета“.

Коља и његова изабраница су у Дубровнику изродили два сина. Старији син је добио име по деди Мартину Шарову, а млађи по баби Оливери, мајкиној мајки.

Немирног духа, ван тривијалних животних форми, Коља је био кратко у браку (1984.-1986.). Ипак, то није значило да не настави уредан породични живот окружен вољеном женом и синовима.

Ћуприја га је све мање привлачила. Носталгија за родним градом је остала сакривена у њему. После очеве смрти 1976. године и мајкине 1989. године, Коља је изгубио жељу да долази у родно место.

Распад Југославије Коља је дочекао у Дубровнику. Док је вредна Ћупричанка ћутке предано радила у болници, Коља се сасвим повукао у стан. Шетње Страдуном и сликање туриста су постали незамисливи.

Године 1995. шестог јуна, Коља је имао смртоносан срчани удар.

У сред рата је из Дубровника пренет у Ћуприју и сахрањен. Пар месеци касније његова једина супруга се одселила у Холандију водећи са собом синове.

Млађи син је наследио од оца лик, држање, елеганцију, познавање неколико језика, од руског, преко немачког и француског, до енглеског. Од мајке је наследио чврстину карактера и за разлику од свог оца, схватио је благовремено да је школска диплома улазница за цео свет. Данас је као Холанђанин запослен у једној амбасади у Београду.

Старији син је у Холандији, ради са азилантима млађим од 18 година, као социјално-педагошки радник . Речи нису потребне да се опише његов изглед, довољно је да се погледа фотографија – потпуна копија оца, до малог прста на руци.

Ванђел – Коља Шаров (1950-1995), непоправљиви сањар, уметничка душа, оставио је иза себе безброј слика са различитим мотивима. Оставио је и неизбрисиво сећање у људима који су мислили да су га познавали.

Аутор:

Душан Стаменковић