ОЈ, КАФАНО….

Да ли су кафане створене пре или после касарне, питање је без одговора. Ваљда војска и кафане иду заједно. Бар је тако било у Ћуприји. Џамија и црква, кафана и школа, све на једном месту у близини војне постаје, најпре турске, а онда и српске.

До оног другог великог рата у прошлом веку су кафане и јавне куће биле нераздвојне. Опет због војске, али и због трговаца и разног путујућег света. Лаке и сироте девојке и жене у годинама су биле под присмотром општинске власти, али и под контролом лекара, јер тада није било лека за сифилис, трипер и разне друге полне и кожне болести.

Спорадично се спомињу власници кафана и јавних кућа у Ћуприји. Нико више не зна њихов тачан број. Тек у „Алманаху 1937“ наводе се имена кафана и њихових власника (називи улица су из 1937. године).

Божа Величковић, Улица Краља Петра 1,

Божа Тодоровић, Краља Александра 22,

Благоје Милошевић, кафана „Голуб“,

Бранко Младеновић, кафана „Мишина кафана“,

Видоје Митровић, гостионица „Оријент“,

Владета Аћимовић, улица Цара Николе, број 13,

Влада Стојановић, кафана „Парк“,

Димитрије Настић, кафана „Ресава“,

Димитрије Стефановић, кафана „Милош Обилић“,

Димитрије Петровић, кафана „Задруга“,

Добривоје Јанаћковић, кафана „Два дуда“,

Добривоје Костић, кафана „Ловац“,

Драгутин Андрејевић, кафана „Сигнал“,

Драги Бизетић, улица Ђенерала Петра Живковића 54,

Драги Станојевић, кафана „Сараглија“,

Драгутин Ерлевајн, хотел „Синђелић“,

Добросав Цветановић, кафана „Булевар“,

Живојин А. Стевановић, кафана „Добричево“,

Јевта Плешаков, кафана „Дон“,

Јован Антић, кафана „Славија“,

Јован Бизетић, улица Ђенерала Петра Живковића 29,

Јован Стошић, посластичарница, улица Краља Петра 31,

Мијајло Србуловић, улица Краља Петра 105,

Милија Пајкић, гостионица „Дарданели“,

Милисав Јовановић, кафана „Централ“,

Милосав Стојановић, кафана „Шумадија“,

Милутин Милосављевић – Џелатовић, кафана „Велика Србија“,

Петра Стошић, улица Цара Лазара 25,

Радивоје Жикић, улица Краља Александра 34,

Радосав М Јеремић Бели, Краља Александра 121,

Ранђел Радуловић, улица Цара Николе 43,

Света Благојевић, „Цар Лазар“,

Света Милановић, Милоша Обилића 8, до касарне,

Тодор Поповић, хотел „Уједињење“,

Светомир Миловановић, улица Милоша Обилића 107.

Данашња улица Карађорђева звала се давне 1937. године улица Краља Петра Првог. Стари назив данашње улице Живке Дамњановић је био улица Петра Живковића. Улица Милоша Великог је имала назив Краља Александра, Данашњи Булевар ВЈ звао се некада улица Милоша Обилића, а улица 13. Октобра се звала улица Светог Саве (познатија као „Судска улица“).

На почетку главне улице у Ћуприји, гледано са “жутог” моста ка Параћину, кафане су биле с обе стране улице. Данас се овде налазе “војне” зграде.

Међу познатијим кафанама је била и она на углу данашњих улица Карађорђева и Кнеза Лазара. Многи тај локал памте као продавницу „ДАРДАНЕЛИ“.

Испред фабрике шећера се налазила „Кантина“, која није била класична кафана. У њој се спремала храна за запослене, а служила је и за разне свечаности.

Приликом конфискације приватних кафана и угоститељских радњи 1948. године формирано је Државно среско угоститељско предузеће „7. Јули“. Називи старих кафана су промењени. Седам година касније ово државно предузеће је трансформисано у Предузеће за угоститељство, туризам и производњу „СЛОГА“, које је пословало у склопу Пољопривредно-индустријског комбината „Поморавље“.

Управа и администрација „Слоге“ је била смештена на спрату зграде која је некада припадала Трифуну Стошићу, а у чијем приземљу је била чувена кафана „Касина“. Остале кафане и бифеи су се звали „Морава“, „Пролеће“, „Сутјеска“ (познатија као „Полексија“), „Корзо“ („Коњопој“), „Стадион“, „Зелена пијаца“, Железничка станица“, „Аутобуска станица“ (ресторан „Велмортранс“), ресторан „Плажа“ (познатији као „Плоча“), хотел „Равно“ са кафаном и ноћним баром и мотел „Раваница“ на аутопуту.

Памте се имена конобара и сталних гостију, који су третирани као кафански инвентар. Кафански живот прате многе анегдоте, нема им броја… Директори Маленовић и Зоран Петковић, шефови Миле Стојановић, Ташко Бизетић, … Мирослав Арсић Чкаља, Јеремија Младеновић, Дуња Живадин Милошевић, Љубиша Ђошић, Славољуб, Урош, Маријан, Владица, Гањац, Мирко, Мома, Типче…. за сва времена су обележили период у коме је ПИК ЋУПРИЈА, ООУР Угоститељско туристичко производна организација „СЛОГА“ достојанстве представљала Ћуприју преко хотела у центру града који је ван Београда имао први ноћни клуб у Србији, затим мотела код манастира Раваница, па мотела поред аутопута, па чувене „Плоче“ на обали Велике Мораве…

Није само „Синђелић“ заслужио да уђе у историју Ћуприје. Памте се и „Касина“ и „Полексија“ и „Коњопој“… Млађе генерације наставиће причу о првим сплавовима на Великој Морави, који су настали одмах након првог сплава на Сави у Београду, знатно раније од сплавова у Новом Саду, Нишу…. Да се не заборави и да је пицерија „Велморклуб“ направљена давне 1985. године као прва пицерија у провинцији…

Привилегија је био одлазак у кафану Дома ЈНА, јер војник на вратима није пуштао унутра сваког. Имати чланску карту Дома ЈНА је била жеља и млађих и старијих. Поглед кроз стаклене зидове на градски трг и главну улицу, па изврсна храна и свакојака пића… све је то мамило уздахе оних који нису могли да ушу унутра. Војна установа „Дедиње“ се постарала да персонал у кафани буде најбољи.

Има безброј анегдота и догодовштина везаних за ћупријске кафане. Мушкарци су дуго крили да у кафани “ЛОВАЦ” не служе само добар роштиљ и дивљач спремљену на најукусније начине. Крили су од својих супруга и вереница да се у кафани одржава стриптиз. А када је тајна откривена, младе стриптизете су се преселиле у Мијатовац, у кафану “ОБНОВА”.

Ресторан “ПЛОЧА” је био поред Велике Мораве, Милицијске станице, Затвора и ЦРКВЕ. Преко лета су најбоље певачице гостовале…. Увече су наручиване песме и певачица би пре сваке песме рекла ко је наручилац. Зачуо би се аплауз, јер су се гости међусобно познавали. Али остала је тајна ко су били наручиоци из “СОБЕ 12”. Они су кроз затворске решетке на прозору могли само да слушају, али не и да виде певачицу, мирис црног лука и роштиља су осећали, а мисли су им лутале у давна времена када су били на слободи.

Мало је оних који знају да је постојала и кафана на ушћу Раванице, поред некадашњег висећег моста, која је саграђена након Другог светског рата, а порушена у време поплаве 1962. године. Романтичан назив „MOULIN ROUGE“ је одбијао другове са црвеном партијском књижицом.

Кафана „ЈАДРАНЧЕ“ је мењала власнике и називе. Нажалост данас је та зграда ругло које дочекује госте намернике који сиђу са воза и крену у Ћуприју.

аутор:
Душан Стаменковић