НАЈБОЉИ ЂАК

На „Плочи“ поред Велике Мораве организовано је безброј службених ручкова. Не пословних ручкова, на којима се склапају најуспешнији послови, него службених ручкова које плаћа народ и порески обвезници. Нисам волео такве баханалије, јер никада нисам успевао да се напијем и опустим. Сећам се да сам на једном таквом ручку упозано Најбољег Ђака.

Зваћу Најбољег Ђака по имену Буџа, иако му то није право име. И остала имена су измишљена.

Седео сам лево од Доктора, који је био локални моћник, а десно од њега је седео Буџа, тада народни посланик. Леђима смо били окренути према прозору ка Великој Морави, тако да смо гледали према улазним вратима и музици која је упорно понављала стихове „Нико нам ништа не може“. Печење се сатирало прстима, па су на чашама са вином остајали лепљиви трагови масних прстију.

Лепушкаста медицинска сестра из болнице, са интерног, у хаљини са огромним деколтеом, прошла је из мојих леђа и стала између Доктора и Буџе. Борећи се да надјача музику причала је нешто Доктору у десно уво, грлећи га левом руком. Била је мало нагнута напред, тако да јој се задњи део хаљине подигао. Случајно сам то запазио крајичком ока, јер ми је пажњу привукла Буџина лева рука коју је дубоко завукао испод њене хаљине.

У тренутку сам се сетио како су му прсти масни од печења.

Годинама се Буџа представљао као добар домаћин који брине о суграђанима на исти начин као што брине о својој породици и о свом домаћинству. Та прича му је очигледно била добро смишљена, јер се допадала и Великом Шефу Слоби. Имао је Буџа због тога свакојаке користи.

Након што је Велики Шеф Слоба пао са власти, а још није стигао у Хаг, рекли су ми да на телевизији одгледам репризу емисије у којој је Буџа имао дуел са Томом Левчанином, партијским моћником и дојучерашњим својим посланичким колегом. Пред камерама су се као свађали и расправљали о томе ко је од њих двојице имао већу корист захваљујући добрим односима са Великим Шефом Слобом. Пажљиво сам их слушао очекујући какву ће све истину да изнесу пред народ.

„Ти си добио то, па то…“

„И ти си добио то, па то“

А то што су добили је било сам кап од онога што су стварно добили. Оптуживали су један другог само за оно у чему су се разликовали. Узалуд сам се надао да ће да се преваре и кажу шта су заиста све имали благодарећи свом положају у социјалистичкој партији и у Народној скупштини.

Буџа је у то време већ измењао све могуће партијске књижице, Трудио се да буде уз сваку власт, осим уз Ђинђића. Вероватно би био и са њим, да га је овај прихватио.

Власт је сласт, а још више страст. Предосећао је Буџа да ће једна нова политичка странка да преузме власт, па је незадрживо кренуо да буде и у њеном врху. Спремали су се нови избори и Буџа је са Саџом дошао код мене на разговор.

Саџа је као и сви просветни радници волео да се бави политиком. Није био много искусан, наивно је веровао у демократију. Позвао је Буџу да дођу код мене да би заједно чули каква је воља народа пред изборе. Успут су мислили и да ме учлане у своју странку.

Били смо скупа два сата, али нисмо и разговарали два сата, јер је Буџа имао бар тридесет различитих телефонских разговора. Да он не би стављао прст у једно уво, Саџа и ја смо ћутали док је он телефонирао.

Између два телефонска разговора Буџа нам је причао како је био увек најбољи ђак, како је на факултету дипломирао са окрњеном десетком већ у години у којој лоши ђаци завршавају средњу школу, па како је учествовао у студентским демонстрацијама давне 68. Саџа га је фасцинирано слушао, а ја сам чекао да нам каже и како је био најбољи страни питомац на једној војној (шпијунској) школи у Москви.

Наравнао, Буџа нам је прећутао део живота проведеног у Москви.

Сада се Буџа више не појављује у јавности. Не знам да ли је још увек у врху своје политичке странке. Знам само да је једном понудио своје знање локалној власти, али га је одговор увредио – „Ви сте прошлост, не учите нас шта треба да радимо“.

То што је некада Буџа био НАЈБОЉИ ЂАК, данас се не вреднује. Сада је на цени неко друго знање, знање које се никада није учило у Москви у специјалној војној школи.

Знам да је Буџа заиста био добар ђак и да није ценио купљене дипломе.

Уколико неко мисли да се препознао, ја се извињавам, јер су ликови можда плод моје маште, а догађаји се сасвим случајно поклапају са стварним.