МИЈАТОВАЧКА ПРИЧА

У ресторану у центру Новог Сада служили су кинеску храну, па смо знатижељни пошли тамо на ручак. Добили смо јело у чинији и два штапића. Замолио сам да ми ипак донесу виљушку, али и велику салвету да бих кинеске штапиће однео кући као сувенир. На све то се професор доктор Хаџи Милутин Стојковић само благо насмешио. Тада је био председник Народна скупштине Аутономне покрајине Војводине, а разговарали смо као земљаци о томе како се живи у његовом завичају и да ли он може да упути новчану помоћ за реконструкцију његове школе у Мијатовцу. Много мудрих савета ми је дао, а новац је из покрајинског буџета пристигао у општински буџет пре него што смо завршили с ручком.

Многим знаметим људима је Мијатовац, село поред Ћуприје, родно место. Заслужују сви они да се о њима напише велика књига.

О Данилу Димитријевићу се зна толико да је његово име носила бивша фабрика шећера у Ћуприји, да се средња медицинска школа такође зове по њему, као и улица у Ћуприји у којој се налазе црква, затвор, кафана „Стинг“ и ресторан „Плоча“. Као свршени матурант и физички радник у шећерани био је један од оснивача организације Комунистичке партије у Ћуприји 1939. године, а касније и секретар Среског комитета. У току јула месеца 1941. године био је ухапшен, да би био стрељан у логору на Бањици 21. септембра 1941. године. Његова вереница Ружа Тасић је одмах након његовог хапшења покушала да изврши самоубиство, али је спречена и ухапшена. Немачки зликовац из Ћуприје Карло Верлогер ју је након саслушавања и мучења пустио кући након четири дана. Одмах по доласку кући у Мијатовац Ружа је извршила самоубиство попивши јак раствор камене соде.

О трагичном крају двоје Мијатовчана није снимљен филм. Али се зато један други трагичан догађај из Мијатовца користи у телевизијској серији „Убице мога оца“. Тек стасала девојка Јелена Ђорђевић је 2. јула 1996. године на периферији Мијатовца у једном кукурузишту силована, упуцана и запаљена. На листу кукуруза који се савио до земље уочен је траг аутомобилске гуме возила у коме је девојка силована. Био је то један од доказа против Параћинца Млађана Миловановића. Смртна казна за злочин је замењена робијом од 40 година. На висину казне је утицало сведочење Милета Николића који је био познат под надимком Сурови. Овај сведок је нажалост убијен у центру Ћуприје 12. септембра 2002. године. Његов убица није пронађен, као ни убица Зорана Јевтића Таћија, који је такође ликвидиран у центру Ћуприје 1999. године.

Трагично страдање девојке Јелене Ђорђевић догодило се у Мијатовцу на месту на коме је, по легенди, постојао некада манастир чијих остатака више нема. Пре неколико векова Турци су убили три калуђера и бацили њихова тела у мочварно језеро са три подземна извора. Језеро се звало Паклош или Манастирско језеро. Изнад њега је данас ауто-пут Београд-Ниш, а баш на том месту се стално догађају саобраћајне незгоде.

Насеље Мијатовац је некада имало цркву Света Тројица, али због Велике Мораве, која се често изливала, куће су биле премештене на безбеднију локацију према брду Гиље. Тако је направљена и нова црква у селу 1994. године, а о старој се само прича, као што се само прича и о костуру мамута који је откопан почетком двадесетог века у моравској обали према Ћуприји. У Лединама и Селишту има остатака од развалина, за које народ мисли да су остаци старе цркве. Ту су нађени већином римски новчићи, као и старе ствари од гвожђа, камена и земље.

Према подацима из 1467. и 1741. године поред данашње Ћуприје постојало је село са именом Мутиловци, а за које се претпоставља да је претеча Мијатовца.

По предању Мијатовац се некада налазио на десној страни Велике Мораве, али је након једне од многобројних поплава пребачен на леву обалу. Тако су њиве, ливаде и пашњаци биле на местима познатим као Бељицки Спруд, Селиште, Миљкова Бара, Стари Кључ, Супски Кључ, Стара Морава, Моравиште, Ледине, Спахиско, Коровица. Шуме и пашњаци су на местима Гиље, Врбаци и Браници, а заједничка сеоска утрина и пашњаци за ситну стоку су на местима Скелино Поље и Шаренче. Село се дели на четири краја: Старо Село, Боквицу, Близначку Малу и Коцићку Малу. Старо Село је на самој моравској обали; оно је и највише удаљено од осталих махала.

Остале су запамћене катастрофалне поплаве Велике Мораве 1650., 1897., 1911., 1915., 1926., 1933., 1956. и 1963. године, које су знатно утицале на живот у Мијатовцу.

Легенда каже да је давне 1730. године један Турчин – спахија преноћио у кући неког Мијата, који се ту доселио са Пештерске висоравни. Да би окушао његово поштење, спахија је сутрадан на поласку хотимично заборави велику суму новаца. По његовом одласку Мијат нађе новац, па потрчи за спахијом и преда му га. Зато му спахија поклони већи део свога спахилука, а овај је после тога задуго био најбогатији човек у месту и околини. И тако је по Мијату село названо Мијатовац.

Данашњи становници Мијатовца су насељени почетком деветнаесњтог века, када је почела да се ствара Србија добијањем аутономије од Турака у делу северно од Параћина, односно Ћуприје. Са Косова преко старог врањског округа се доселило неколико фамилија, као и из околине Врања, Приштине и Сјенице. Такође, више фамилија се доселило из области око Тимока, Алексинца и Брачина код Ражња, затим из околине Лесковца. У селу живи и неколико ромских породица.

О Мијатовцу у садашњем веку неком другом приликом.