ЈУЛИН ВЕЛИКИ РАТ

Има ли правих Ћупричана – староседелаца или су се сви доселили у Ћуприју уназад два века, питање је које многима повређује сујету.

Према подацима о прикупљању харача следи да су некада у Ћуприји живели Турци и понеки Циганин, а да су Срби живели у околним селима.

Тек пре око два века Ћуприја је престала да буде турско утврђење поред моста на Великој Морави. Услов да Турци напусте Ћуприју био је да се ту не налази утврђени град. Мудром политиком Милоша Обреновића турско утврђење је срушено 23. и 24. децембра 1833. године. Одлазак Турака током 1834. године није био једноставан. Петар Борћевић је 16. марта 1835. године јавио кнезу Милошу да је у споразуму са Милетом Радојковићем и Милосавом Здравковићем преселио село Жировницу у Ћуприју и да су плацеви ушорени дуж унапред обележених улица. Занимљиво је да је жировничко гробље остало у Старом селу и да су Жировничани своје мртве и даље сахрањивали на њему све до краја XIX века. Три године касније припојени су Ћуприји село Мућава (налазило се на платоу садашње Мућавачке шуме) и засеок Мрчевац (налазио се у подножју Везировог брда). У архивама се чува документација из које може да се види да је насеље 1837. године урбанизовано под надзором инжењера Барона Кордона кога је Милош Обреновић послао на молбу старешине Среза Ресавског Округа Ћупријског.

Није забележено како је Радивоје (могуће је име Радисав, рођен 1840.) Ћурић, од оца земљорадника Милосава (1807) из Жировнице и мајке Злате (1809), оженио Туркињу Цвету (1842). Зна се само да су изродили два сина  – Станоја (1860) и Станојла, од којих су потекли многи данашњи Ћупричани који живе у Ћуприји и широм света. Заједничка им је слава Свети Јован (20. јануар). Цветини рођаци по мајци и оцу не живе само у Ћуприји, има их и у Сарајеву, Дубровнику…

Старији син Станоје се оженио Јулом, која је рођена давне 1852. године. Бог им је подарио синове Илију, Добросава, Милију и Милисава и ћерку Милинку.

Нови век је донео Велики рат и Станоје је са своја три старија сина кренуо да брани отаџбину. За њима је пошао и онај најмлађи, Милисав.

Зима је рано дошла те 1915. године. Гладни и промрзли војници су кренули са својим краљем Петром преко Косова, Метохије и Црне Горе ка Албанији са надом да ће да их на мору дочекају француске лађе.

Отац Станоје и Милија су ишли једним путем, а браћа Илија и Добросав другим путем. Најмлађи Милисав се упутио према Црној Гори.

Дана 8. децембра 1915. године (тада се у Србији време мерило по старом календару), браћа Илија и Добросав су стигли у околину Драча. Пред њима је био извор воде и Илија, коме је тада била 37. година живота, није послушао брата Добросава, па се напио хладне воде. Изнемогао и изнурен, само се срушио. У незнани гроб ископан сабљама, оставио га је Добросав.

Јула је остала у Ћуприји са својим снајама и унуцима. Вести су се шириле усмено и некако је сазнала да је њен најмлађи син Милисав болестан и онемоћао застао негде у планинским врлетима Црне Горе. Иако су је године стизале, већ је била зашла у 63. годину живота, кренула је на пут вођена мајчинским нагоном. Искусна, понела је са собом све своје златнике, спремна да по сваку цену спаси најмлађег сина. И нашла га је изнуреног од тифуса, само кост и кожа је био. Није јој било тешко да га стави на мајчинска леђа и тако понесе у далеку Ћуприју. Када је имала среће, плаћала је локалним становницима да их колима пребаце што ближе и ближе Ћуприји. Бугарска окупациона власт и Немци их нису дирали.

Отац Станоје са синовима Милијом и Добросавом у Грчкој је жив дочекао крај лета 1918. године. А онда Солунски фронт, Кајмакчалан, Вардар, па Морава и крај рата у Србији.

Крај Великог рата за оца Станоја није значио и почетак лепог живота. Болестан је убрзо умро.

Зорка, Илијина удовица

Јула је остала да живи у кући са снајом Зорком чувајући заједно Илијину децу. Дана 25.10.1922. године освештан је споменик у центру Ћуприје, а на њему је било урезано и Илијино име.

Син Добросав је за испољену храброст добио Карађорђеву звезду.

Време је брзо пролазило. Јула је живела са својим Солунским споменицама. Деца су одрастала, унуци и унуке су се растурили по белом свету.

Дошао је после и Други светски рат. Јула је већ била веома стара да би тај рат могао нешто да јој промени. Умрла је 1953. године, у својој 102. години.

Моравска дивизија и тифус однели су многе Ћупричане током Великог рата. Сада на све њих подсећа једино споменик у центру Ћуприје.

А баба Јуле се присећају само неки од бројних потомака.

Ћурићи….