ЗАБОРАВЉЕНИ – ЖИРОВНИЦА

 

Мрчевац, Мућава и Жировница су била српска насеља у непосредној близини турске касабе Ћуприја. Мудрошћу Милоша Обреновића почела је дипломатска борба да Србија постане држава. Зато је било неопходно да у турским касабама буде што више српског становништва. Тако је и одлучено да се три мала насеља пресела и да Ћуприја добије статус српске вароши.

Према попису становништва из 1818. године Ћуприја је имала 88 домова, ожењених 95 и   203 пореска обвезника, а Жировница 26, 28 и 74. Није позната национална структура, али је неспорно да су Ћуприји живели Турци и Цигани, а знатно мање Срби, док су у околним насељима ћивели скоро искључиво Срби.

Турске спахије су прецизно водили податке о пореским обавезама. Према тефтеру из 1831. Године стање је било следеће:

• У Ћуприји је било домова 143 и пореских глава 296,
• У Жировници је било домова 46 и пореских глава 51,
• У Мућави је било домова 9,
• У Мрчевцу је било домова 26 и пореских глава 28.

Већ након три године (попис из 1834. године) стање се променило:

• У Ћуприји је било домова 159, пореских глава 158 и становника 812,
• У Жировници је било домова 48, пореских глава 53 и становника 264,

Године 1835. почело је планско премештање становништва, па су тако села Врапчане и Жировница припојени Параћину, односно Ћуприји. Годину дана касније припојени су Ћуприји село Мућава (налазило се на у близини садашње Мућавачке шуме) и засеок Мрчевац (налазио се у подножју Везировог брда). Ова села премештена су комплетно у онај део вароши који им је био најближи и тако су се формиране „мале” (махале), које и данас постоје.

Ово припајање било је претежно административна мера, али државнички оправдана, јер је било неопходно да у Ћуприји почну већински да живе Срби, а не више Турци.

Истовремено је и село Врапчане административно пресељено у Параћин, а о чему постоји писани докуменат са образложењем зашто је тако учињено.

Према архивским документима кнез Милош Обреновић је државним новцем откупио сва турска имања и куће. Посебно се наводе ливаде у Ади и „уџаре“ из Арнаутске мале до Циганске Баре. Пошто су турске куће биле у веома лошем стању, дата је и помоћ да се изграде нове куће за досељене Србе. Истовремено су старе куће које су биле у релативно добром стању обновљене, јер је кнез условио да све варошке куће мора да буду покривене црепом или дрветом.

Инжењер Кордон Барон је био први урбаниста у Ћуприји, јер га је кнез Милош Обреновић послао као помоћ Ћупричанима да варош добије изглед уређеног места.

Са изградњом кућа и досељавањем број житеља је знатно повећан, тако да је Ћуприја добила нову цркву, школу и уједно је постала право војничко – гарнизоно место. А вашар у Ћуприји је већ од 1835. године био поред ваљевског вашара, најпознатији.

На десној обали Велике Мораве, између Параћина и Ћуприје још увек постоје трагови насеља Врапчане и Жировница. До пре пола века старији житељи Ћуприје су редовно обилазили гробља поред Велике Мораве, која су се налазила на месту званом Старо село. Због обичаја да се људи сахрањују у близини кућа, Жировчани су имали три гробља. Река је често плавила обалу, па се дешавало да вода однесе земљу и да се након поплаве појаве скелети.

Крај Ћуприје близу железничке станице и данас се зове Жировница у знак сећања на првобитно насеље.

Према Алманаху из 1937. године у овом делу Ћуприје су становале фамилије Милошевић, Ћурић, Урошевић, Бранковић, Сибиновић, Андрејић, Петковић, Митровић, Радосављевић, Николић, Минић,…

У односу на села из најближе околине данашње Ћуприје којих више нема (Мрчевац, Мућава, и Рамново) успомене на Жировницу су се најдуже задржале. И добро је што је тако.