КОРЗИРАЊЕ

Главна улица у сваком граду је имала назив по Другу Титу, осим у Београду. Тамо је то била Кнез Михајлова. Постојала је и у Београду улица Маршала Тита, али није могла да буде „Главна“, јер у њој није била „Штрафта“, односно корзо. Шетња се одвијала од палате Албаније до америчке читаонице, па и даље до улаза у Калемегдан.

Ћупричани су се традиционално окупљали код Оптике, наспрам Албаније. То је било згодно место, јер је постојала надстрешница, а и одатле се скретало ка аутобуским и тролејбуским стајалиштима на Зеленом венцу, на Тргу Републике и код Москве. У близини су се налазили и најважнији београдски биоскопи. Када би се друштво окупило и разменило вести, могло је да се крене и у шетњу Кнез Михајловом, па на врућ качамак у Атину.

За корзирање нису требале паре, довољно је било да ставиш руке у празне џепове и да кренеш да разгледаш осветљене излоге. Успут да мало и кибицујеш.

Од маја месеца до октобра велики корзо је био и у свим мањим градовима. Са лепим пролећним данима, када се скине зимска гардероба, није више било разлога да се увече седи код куће. Излазило се у главну улицу већ око шест, седам сати и остајало до десет сати. Телевизијски програм се завршавао око десет и тада се одлазило у кревет. После тога се слушала музика на радију, а транзистори на којима се хватао Радио Луксембург били су на јастуку поред главе.

Корзирање у Ћуприји се одвијало између два окретишта – код посластичаре „Пеливан“ и на завршетку широког тротоара код Дома ЈНА. С друге стране улице, код зграде гимназије и испред ламеле, иако су тротоари били широки, није било шетача. Ту су пролазиле само маме са теткама које су контролисале своје добре девојчице.

Момци су стојали са стране тротоара правећи шпалир, тако да су шетачи морали да иду највише по троје у реду. Блиска удаљеност је омогућавала да се прати усмереност погледа, па је макар и кратко очијукање имало свој значај. Место за упознавање се налазило на крајевима корзоа.

Сусрет је као случајно био на месту где се већина окретала, право лицем у лице. Није било руковања, само кратак поздрав уз осмех који је значио да ће изабрани пар да настави шетњу према мосту на Морави или према мосту на Раваници.

Када неко нестане са корзирања то се међу посматрачима тумачило да је са партнером отишао у романтичну шетњу или да попуши цигарету на скровитом месту иза зграде средње медицинске школе или на крају парка поред Раванице. У летњим вечерима без месечине врхови ужарених цигарета су изгледали као рој свитаца.

Знало се да шмизлице не смеју код куће да пуше, па су зато фрајери увек у џепу имали паклицу марлбороа, евентуално кента.

Цигарете су се пушиле полако, а између сваког дима следио је филмски пољубац. У десној руци је била упаљена цигарета, а лева рука је служила за грљење и дозвољено пипкање.

За шетњу улицом није требало да имаш џепарац. Кафане су биле само за маторце и маме и тате које су водиле малу децу на ћевапчиће. Кафића није ни било, а јединствени ноћни клуб у подруму испод хотела „Равно“ је био резервисан за госте из суседних градова.

У великој сали Дома ЈНА суботом увече одржаване су игранке. Гостовале су најпознатије југословенске музичке групе, па су долазили млади из суседних градова, због чега се тражила улазница више. Пошто су се игранке завршавале након одласка последњих аутобуса, а није било такси превоза, увек је било веселог аутостопирања.   

Моду кратких и лепршавих симонида хаљина замениле су још краће сукњице. Ципеле су биле од праве коже. Ретко који момак није волео каубојске чизме са искошеном потпетицом. Популарне су биле и италијанске фармерице чији су крајеви ногавица били обавезно подврнути ка споља, па су изгледали као манжетне.

Улицом од моста до моста, по десетак пута у једној вечери, пролазили су аутомобили са момцима. Смејали су се гласније од музике која се чула кроз отворене прозоре. Иако гориво није било скупо, ређе се путовало у Јагодину и у Параћин или у мотел изнад Сења.

Почетком септембра месеца студенти су одлазили из Ћуприје, али су зато долазиле ученице средње медицинске школе. А након завршетка септембарског испитног рока, опет би корзо био препун. Бруцоши и млађи студенти су заводили средњошколке.

Беспослени метузалеми и упорни „староседеоци“ би се почетком јесени преместили на другу страну главне улице и упорно би стајали подупирући стубове робне куће. Одатле су могли мирно да евидентирају шта се све догађало. Време им је пролазило у вечном ишчекивању нечег што ни сами нису знали шта је.

Ледени северац је означавао крај корзирања.

У време новогодишњих празника се подвлачила црта и сабирала су се догађања у истеклој години. Изневерена ишчекивања су кварила лепо расположење.

Све дужи дан и долазак пролеће обећавали су нове сусрете на корзоу.