ФИЛМСКЕ ТАЈНЕ

Удобно заваљени у своју фотељу са даљинском командом у руци можете у једној кишној вечери да одгледате неколико филмова на свом смарт телевизору. У честим паузама док су наметљиве рекламе обично скокнете до фрижидера да узмете хладно пиће, понекад до микроталасне рерне да искокате кокице… таман да се опет вратите у своју фотељу.

Филмови се ређају један за другим, прескачете канале, тражите филм који нисте до сада гледали бар три пута. Можда ће да се појави нека филмска премијера, узалуд се надате.

И тако скоро свако вече.

Већ сте заборавили како изгледа онај пано на згради биоскопа у коме је на великом плакату најављиван нови филм који ће се приказивати за који дан. Узбуђење због нове филмске премијере у биоскопу одмах сте преносили свом друштву, трудећи се да будете први гласник.

Средом и суботом нисте ишли у биоскоп, јер су тада филмске пројекције биле резервисане за војнике из касарне. Прескакали сте тих дана и одлазак у посластичарнице и у кафане.

Понедељак и четвртак су били први дани када се приказивао нови филм. Две су представе биле, од пет и од седам сати, лети од пола осам.

Ујутру од десет сати би директор биоскопа чика Миша продавао карте у претпродаји, а после подне од четири сата тетка Боса би се једва увукла у своју благајну да настави продају за обичне смртнике. Додуше, двадесетак седишта је било увек резервисано за сталне посетиоце.

Стара Рускиња Нона Агачев је имала седиште број један у трећем реду с леве стране. Била је нижа растом, па су јој ноге висиле, јер су седишта у првих шест редова била уздигнута у односу на она напред испод платна.

Деветнаести ред, испод самог великог платна, био је резервисан за клинце који су у каубојским филмовима сакупљали чауре Џон Вејна.

Крајња седишта у трећем и четвртом реду су била намењена за љубавне парове. Пошто је почетак сале био овалног облика, ова седишта су имала такав положај да нико није могао да седи иза њих. Довољно сигурно да у полумраку мушке руке могу да се спусте на нежна женска колена, а Бога ми, и да падне по неки страствени пољубац.

Таква љубавна седишта су постојала и на балкону.

Свака филмска представа је почињала чувеним журналима. Најпре је била вест где је и шта ради друг Тито, а затим остале вести, да би на крају били приказани голови са фудбалских утакмица у Београду, Загребу и Сплиту или Сарајеву.

У тих пет минута док траје журнал нико није могао да уђе у салу, јер је дугачки Миле, који је претходно цепао карте на улазу у хол, сада стајао испред врата биоскопске сале. Тек када се заврши журнал закаснели посетиоци су могли да уђу у полумарчну салу. И онда су, да би дошли до својих седишта, подизали све оне који су благовремено дошли.

Најгори су били закаснели посетиоци који су имали седишта на балкону лево и то испред млаза филмске светлости који се из кино апаратуре пружао ка великом платну на супротној страни сале. Тада би се из партера чуло хорско звиждање и громогласни узвици СЕДИ ДОЛЕ, ВОЛЕ!

Балкон је био прича за себе. Из хола су водиле узане степенице ка балкону, па су се они дебљи пели на кант. До саме ивице балкона су биле ложе. Централна ложа је имала две столице, а оне крајње су имале по пет столица. Биле су то обичне дрвене столице, за разлику од осталих седишта.

Понекад би из ложе на балкону у партер пала дечија капа или шал. Случајно. Нико није са балкона пљувао изгрицкане семенке на оне доле. А кад се заврши филм, на патосу су биле гомиле од семенки. Додуше, дугачки Миле би у некој тихој филмској сцени чуо грицкање, па би се стуштио до гледаоца и претио му да ће да га истера из биоскопа. Због тога су сви нагло прекидали да грицкају семенке када би наступала нека напета ситуације у којој би главни глумац застао, и то не због филма, него због дугачког Милета.

Неки филмови нису трајали уобичајених 90 минута, већ су били мало дужи. Гледаоци представе од седам сати су тада нервозно цупкали у предворју чекајући да ови од пет сати напусте салу. А тај излазак из сале је био онда компликован, јер су излазна врата била узана и налазила су се испод самог филмског платна, па онда још неколико стрмих степеника до тротоара. Онима на балкону је било још теже, јер су их спољне степенице водиле иза биоскопске зграде у двориште.

Када су се приказивали ти дугачки филмови, онда би дугачки Миле улазио у салу и крећући се пролазом поред зида прскао спрејом некакву колоњску воду „Rêve d’or“ („Сан од Злата“) која је представљала освеживач ваздуха. Сви су гунђали и покривали главу рукама.

На крају филма, кад се појаве слова са именима разних филмских радника, гледаоци би и даље седели на својим седиштима и у полумраку су размишљали о виђеном филму. То време док се не појави чувено „ТХЕ ЕНД“ и не упали светло било је време за сабирање утисака. По неко би себе идентификовао са главним ликом, понеко са главним глумцем, а многи са режисером филма. Дешавало се да они гледаоци од пет сати одмах купе карту и за представу од седам сати, да утврде градиво, рекло би се.

Момци и девојке су се некада упознавали испред биоскопа. Парови су заказивали састанке пред почетак филма, а после филма су ишли на баклаве код Ефке и Нафија, у посластичарнице поред биоскопа.

Дешавало се да момци који дођу у биоскоп бициклом, након представе оду пешице с друштвом. Њихов бицикл би их чекао до сутрадан, нико га не би украо. Било је то неко друго време.

Данас док седите удобно заваљени у своју фотељу и гледате петнаестоминутне ТВ рекламе које пуштају на два минута пред крај филма, ви и заборавите шта сте то беше почели да гледате. А онда, кад се после реклама појави завршна сцена, телевизија прекине емитовање филма и ви не можете да видите чувена слова на крају и оно „ТХЕ ЕНД“. Па као и да нисте гледали филм. Будете ускраћени за све оне филмске тајне које пружа прави биоскоп.

Остаје питање без одговора да ли ће икада у граду да се обнови биоскоп? Можда уместо биоскопа у „Занатском дому“ проради онај биоскоп у Дому ЈНА, будућем Дому културе?

Ако буде среће, па да опет уживамо у филмским тајнама.

Први биоскоп у Ћуприји налазио се у кафани „Уједињење“ и у њему су се приказивали неми филмови од 1922. године до 1933. године, када је почело приказивање тонских филмова.

Други биоскоп за приказивање немих филмова налазио се од 1927. године у хотелу „Синђелић“. Лети су се филмови приказивали у башти, а зими у хотелу.

Трећи биоскоп се налазио у модерној дворани са балконом „Занатски дом“, која је саграђена 1938. године.

У „Кантини“ фабрике шећера повремено, до два пута недељно, приказивани су филмови са једним пројектором.

У ДОМУ ЈНА је постојала велика сала у којој су одржаване разне приредбе, па и свечани свадбарски ручкови. Повремено је сала коришћена за позоришне представе, а недељом ујутру и филмске представе прилагођене најмалђима.

Аутор:

Душан Стаменковић