УСПЕХ ЈЕ НЕОПРОСТИВИ ГРЕХ

daliborka-stojsic
Далиборка Стојшић, мис Југославије

Желели ми то да признамо или не, никако не можемо да кажемо да нисмо органски део провинције. Узалуд студирање у Београду, Нишу или арбајтовање у Швајцарској или Норвешкој, јер кад се нађемо у Ћуприји, сви смо ми исти.

Паркирамо се где год видимо прво слободно место, не заустављамо се испред пешачког прелаза, возимо бицикл тротоаром, …, миришемо на бурек с месом, ципеле су нам увек прашњиве, а на шаву на панталонома не можемо да се посечемо.

Мушкарци носе шешир на спортској јакни, а жене иду на пијацу у тренеркама. На улици ретко видимо даму у сукњи. Када отопли време момци седе у кафићима са мајцама без рукава да би показали све своје тетоваже.

Генерације су из године у годину све малобројније. Од око 500 сада су сведене на око 300 људи. За пола дана се сазна да је неко умро или да је рода донела принову. И сви мисле да сваког познају, ако не лично онда бар из приче.

А прича се стално.

Прича се о комшиници чија се сарма осећа у целој згради, прича се и о комшиници којој је загорео црни лук, па цела улица то зна.

Прича се о момку који је баш јуче у кладионици добио два милиона динара, а можда и није. Прича се и о луксузном џипу са страним таблицама који крстари улицама, а још се не зна ко је власник.

Прича се и о успеху једног нашег познаника.

Али тај се успех никако не опрашта!

Ма, јесте, успео је ОН, али како је успео?

Све је било намештено, па ту су велике паре биле у оптицају. Знамо ми његовог деду, а ивер неће даље од кладе. Знамо му и мајку… и то онако… Знамо ми све о њему, знамо оно што сви други не знају. А да је свет знао то што ми знамо, онда ОН никада не би успео у том свету.

А о чему се у Ћуприји скоро никада не прича?

О човеку који је створио мит да је Ћуприја град атлетике.

О човеку који је направио изузетну школу за младе музичке таленте.

О човеку који је отворио факултет у граду познатом по здравству.

О човеку који је кренуо да истражује историју Ћуприје и направио музеј.

О човеку који је….

Узалуд набрајање.

А зашто је све овако?

Крив нам је КОМШИЈА за све. Увек!

Комшија који нема Стублине, Хореум Марги, манастир Раваницу, бојиште на Иванковцу, … две реке, два језера….

Комшија који нам не дозвољава да по неку улицу у граду и у селима назовемо именима наших успешних суграђана.

Комшија који нам не дозвољава да на школским зградама напишемо имена некадашњих ученика, успешних суграђана.

Паланачки дух је неуништив.

Ћупричанима се успех у Ћуприји не опрашта!

Успех је неопростиви грех.

Аутор:

Душан Стаменковић

 

Advertisements

One thought on “УСПЕХ ЈЕ НЕОПРОСТИВИ ГРЕХ

Add yours

  1. Slažem se sa ovom pričom,ali ima tu i ona stara izreka „Daleko od očiju,daleko od srca“.Kad neko ode iz okruženja u kojem je nekada živeo,bilo da je to drugi grad ili drugi deo grada u kome živi i ne pojavljuje se često ili uopšte ljudi počinju da ga zaboravljaju.Ja sam do svoje devete godine živela u ul.Cara Lazara.Ko zna da sam ja bivša ,kako kažu Caralazarka.Preselili smo se kod pijace i tu zatekli nove drugare:Mošu žuću,Sulju Kovanđžića,Duleta Zdravkovića i njegovog brata Tutlija,Velju i Živu,Muneta i njegvu braću i sestru Miru,Miću kepu i Bobana i Seku Tijanić,Divnu i Raška.Bila je puna ulica dece sa kojom smo živeli naše detinjstvo.Onda su se polako selili u druge delove grada,jer su roditelji napravili kuće,ili dobili stanove,a neki su jednostavno otišli iz Ćuprije.Njih je moja okolina zaboravila.Jedan od uspešnih ljudi u kasnijem životu postao je DUŠAN ZDRAVKOVIĆ,sin molera koji je bio sklon alkoholu ,čiji je brat Tutli(nadimak) bio problematičan,majka koja je bila bolešljiva.Dušan je bio odličan đak,dobar i pristojan dečko i uz to lep.Završio je gimnaziju,otišao u Niš,završio ekonomski fakultet i postao profesor na tom istom fakultetu.Ne verujem da ga neko pamti,a još manje zna da je uprkos svim životnim nedaćama postao uspešan.Stanovao je u ulici takođe i Dragan Milenković čiji je otac bio direktor škole,ali njega niko ne pominje.Kad neko ode polako odlazi i sećanje na njega.Verovatno da je to osobina svih nas.Ja se kao dete koje je živelo u ul.Cara Lazara sećam Ace Petrovića i sudje Boneta kako svakoga dana trče ulicom iz pravca glavne ulice prema Dobričevu u kratkim sportskim gaćama i majicama i posle nekog vramana vraćaju nazad.U to vreme nisam ni znala da se to zove atletika.Ko u Ćupriji zna za DEVETAKE iz Dobričeva ,porodicu koja je imala veliko potomstvo i to pametne dece.Jedan od njih je i PETAR ŽIVADINOVIĆ,zvani Pera,nekadašnji učenik naše gimnazije,svršeni student filozofije,bivši ministar kulture,vlasnik izdavačke kuće „PAIDEA“,uspešan,pametan,rečit,vrlo često je gost na radiju.Tekođe i sin našeg dragog profesora Boneta IVAN MILENKOVIĆ,doktor filozofije koji takođe često gostuje u radio emisijama.Ili Dušice Petrović,udate Zeković,urednice emisije „Riznica“ na II programu radija,ili mog školskog druga VLADE JONČIĆA,doktora prava i profesora na Pravnom fakultetu u Beogradu.Isto to važi i za mog pokojnog komšiju ŽIVU NIKOLIĆA,doktora međunarodnog prava.Da su se bavili estradom ili politikom mnogi bi ih pamtili,ali koga zanimaju ljudi koji vole nauku i bave se nečim što je korisno za naše kulturno uzdizanje.Zato se i ponašamo tako kako se ponašama,pa istresemo stoljnjak pun mrva sa prozota,ili bacamo melni pelene sa terase,ostavljamo pune kese đubreta na ulici jer nas mrzi da odemo do kontejnera.A da ne pričam o zapišavanju ograda,drveća,ulaza zgrada ,pljuvanju po trotoarima,istrisanju noseva i drugim biserima .Ovo je slika i prilika naših gradova.Mislim da mi nismo ni bolji ,ni gori od ostalih gradova.

    Liked by 1 person

Оставите коментар:

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

Create a website or blog at WordPress.com

Горе ↑

%d bloggers like this: