ТАЈНА РИМСКОГ НОВЧИЋА

Велика Морава крије многе тајне.

Мењала је своје корито после сваке велике поплаве тражећи најбољи и најбржи пут до Дунава. Изливала се и на леву и на десну страну, али никад није могла да достигне толику висину да поплави плато на коме се налазио римски каструм Хореум Марги (Horreum Margi).

Преко лета, док сунце пржи, људи су вековима без страха силазили на реку тражећи пут како да пређу с једне на другу обалу. Тада би се Велика Морава примирила, изигравајући укроћену горопад, па је онако спора због велике кривине, дозвољавала да је сви прегазе баш код ушћа Раванице.

На левој обали Велике Мораве играјући се у песку, док је деда пецао рибу, мали Вук је нашао стари новчић. Узео га је и радостан однео деди. Тражио је да му се каже шта је он то ишчепркао.

Занимљиву судбину тог римског новчића деда је објаснио унуку.

Настао је пре скоро две хиљада година у Сирмијуму, данашњој Сремској Митровици. Био је намењен за исплату младом легионару који је пошао на далеки пут низ Саву и Дунав, до места где се на завршетку дубоке клисуре налазио велики мост преко Дунава.

Ту је новчић доспео у руке остарелог локалног трговца, који је скупљао благо намењено његовој кћери за удају. Не задуго кћер се удала за сина другог трговца.

Трагајући за бољим животом млади брачни пар је кренуо ка житним пољима поред Велике Мораве. Стигли су тако до римског каструма Хореум Марги и ту се настанили на ушћу малене Раванице.

У комшилику су имали старе, ислужене легионаре, који су након престанка војне службе почели да се баве земљорадњом. Они су користили ковницу штитова у каструму за израду алата за земљорадњу. Добијали су бесплатно српове да њима жању жито.

У зимским данима су ислужени легионари уз помоћ искусног дрводеље правили велике чамце који су били намењени за превоз робе низ Велику Мораву.

Млади трговачки пар је својим римским новчићем и фином тканином платио један такав чамац. И тако је римски новчић доспео код дрводеље.

Недуго затим дрводеља је повредио лево око и рана му се заљутила. Умро је убрзо. Сахрањен је на обали реке само са једним новчићем преко десног ока да му душа не би била осуђена на вечно лутање.

Пролазили су векови.

Градећи подрум за нову кућу у близини цркве млади српски кафеџија је пронашао гроб римског дрводеље и у њему поред осталог римски новчић. Обрадовао му се, јер му се учинило да је то дар са неба који указује на срећу. Чувао га је заједно са осталим вредностима.

Коју годину касније Велика Морава се разгоропадила и почела да плави приобаље као никада до тада. Дошла је до самог римског утврђења које је постало касарна српских инжењераца. Млади кафеџија је имао само толико времена да покупи највредније ствари и побегне што даље од реке која је уништавала све пред собом.

Дани су пролазили и морало је од нечега да се живи. Римски новчић је кафеџија разменио за буренце ракије.

И тако је римски новчић доспео у село поред Чумбуре у подножју Везировог брда. Доспео је на богату ниску око врата младе удаваче.

У предвече док су се сеоске девојке све важне шетале показујући богатство на прсима, наишао је на коњу вранцу кршан момак који је од девојака више волео благо које су носиле. Кратак трзај руке и огрлица на којој је био и римски новчић преместила се са девојачких груди у младићева недра.

Бежећи на коњу дошао је до обале Велике Мораве. Потера која је кренула за њим га је сустизала. Натерао је свог коња у реку. Матица их је носила. И ту, док су били на средини реке чули су се пуцњи. Једно зрно је тешко ранило младог хајдука. Успео је некако да пређе на леву обалу Велике Мораве. Изнемогавши је пао.

Нашли су га тек ујутру. Понели су га до чамца на обали да га врате у Ћуприју. Некако, док су га вукли, искидала се ниска са девојачким благом. И римски новчић се откотрљао у траву.

Велика Морава је те јесени поплавила обалу и песак је прекрио римски новчић.

Више од стотину година је прошло док мали Вук није почео да се игра у песку на левој обали Велике Мораве, тамо где се завршавао „Латински мост“, који је имао девет стубова.

Тајна римског новчића је почела да се разоткрива.

Деда је свом унуку објашњавао судбину римског новчића, али ту није био и крај приче.

Плашећи се зле судбине римског новчића Вуков деда је желео да га се што пре ослободи. Донео га је следећег јутра у градски музеј. Тако је римски новчић заједно са осталим експонатима смештен у стаклену витрину поред улаза у зграду музеја.

И опет ту није крај приче о нађеном римском новчићу.

Судбина је хтела да у тамној ноћи неко уђе у музеј и украде све што је могао да украде. Римски новчић је кренуо на још једно путовање. Не и последње.

Немачка, град колекционара, велика аукција археолошких вредности – римски новчић добија новог власника и сели се у времешно камено здање тамо где настаје Дунав.

Да ли ће тајна римског новчића да се заврши у збирци богарог колекционара?

Душа старог дрводеље који није имао два новчића да плати прелазак преко река наставља да лута.

Аутор:

Душан Стаменковић