Ој, Мораво…

Морава нас вода одхранила, Морава је море, Морава је моја, … својатамо реку Мораву, јер живимо на њеној обали. Себични смо, не дамо Мораву никоме. Желимо да се наш град зове Мораваград.

Морава је тиха река, која се повремено разгоропади само да би нам казала да је старија од нас. Ми би да је укротимо, спајамо мостом њене обале, а она се подигне и поруши све.

Морава има особине као прасловенска богиња по имену МОРА или МОРАНА која је повезана са богом Морасом и кикимором – демонима зла. Горопадна Морава као да је демонска река.

Од Индије до Атлантика има много Морава.

Стари Грци су записали Маргианис, а на санкритском језику се спомиње Маргус. На Птоломејовој карти је нацртана река Мосхинс. У Херодотовој историји река се називала Бронгос.

Римљани су забележили три реке – Ангрус (Јужна Морава), Бронгус (Западна Морава) и Маргус (Велика Морава).

Насеље на десној обали Велике Мораве на ушћу реке Раванице, каструм у римској империји, упамћен је као Хореум Марги (Житница Мораве). А Морава град или Моравија (Маргум) је било насеље на ушћу Велике Мораве у Дунав.

Морава постоји и у Чешкој. Тамо је то најуређенија река која је после великих поплава у недавној историји савладана изградњом насипа и скраћењем тока, уз задржавање рукаваца за пријем великих вода.

Недавно сам писао да је идеја о пловности Велике Мораве је стара скоро два века. Према једном документу који се чува у историјском архиву у Јагодини указује се да је питање пловидбе Великом Моравом покренуто још 1841. године, када су четири поштанске лађе из Дунава долазиле до Ћуприје.

Само три године касније, док су Турци још увек били на овом делу Балкана, основано је српско-француско Паробродско друштво за пловидбу на Дунаву, Сави и Морави.

Године 1859. једна француска компаније се обратила Милошу Обреновићу да добије дозволу на 30 година да се њени пароброди крећу Великом Моравом. Уговор је потписан, али и раскинут 1864. године.

Пароброд „Морава“ је саграђен 1869. године. Понајвише је служио за испитаивање пловности на Великој Морави од ушћа реке до Сталаћа.

Пловност Мораве је истраживао, према Гласнику Српског ученог друштва из 1869. године, официр Алексић.

Путнички пароброд „Гвозден“ који је три пута недељно саобраћао на линији Ниш – Ћуприја. Пошто је пруга од Сталаћа ка Крушевцу грашена до 1912. године, а према писаном тексту на фотографији, следи да је снимак брода „Гвозден“ направљен 1911. године.

Србин, кнез Игор Еуген Лазаревић Хребељановић је 1879, године наручио у Београду пројекат канала Дунав – Морава – Вардар – Егејско море. Пројекат овог канала је израдио Никола Стаменковић, професор Универзитета у Београду. Главна траса канала је и данас актуелна. Овај пројекат је имао промоцију 1900. године на српском језику и 1932. године не енглеском језику.

Године 1900. професор Стаменковић је израдио пројекат о пловности Велике Мораве који су подржали Енглеска и Немачка, а 1907. године и Америка. У Њу Џерсију је основана америчка компанија за снимање пловног пута Морава – Вардар.

Након пола века, на основу заједничког захтева влада Грчке и СФРЈ, године 1961. актуелизовано је питање пловности Моравом, па је инжењер Константин Бобров направио своју студију пловности, која је задржала све главне карактирстике студије из 1900. године.

Године 1973. „Предузеће Иван Милутиновић“ из Београда је направило нову студију „Пловни пут Морава – Вардар (Аксиос)“. Експерти Уједињених нација ревидирали су овај пројекат и одобрили га, да би 1990. године Европска заједница (ЗЕТ) финансирала студију водопривредног уређења Вардара.

Године 1987. на видело дана се појавила „Прединвестицона студија коришћења хидроенергетског потенцијала реке Велике Мораве“, коју су направили инжењери из Енергопројекта Београд.

Када је 1992. године отворен канал Рајна – Мајна – Дунав, који је започео још 793. године Карло Велики, обновљена је идеја изградње канала Дунав – Морава – Вардар. Канал кроз Србију и Македонију би скратио водени пут са севера ка Суецком каналу и избегао би се пут преко Црног мора и мореузи Босфор и Дарданели.

Године 1998. инжењери Божидар и Миодраг Јовановић представили су јавности студију „Хидроенергетско-пловидбени систем Морава“. Вишенаменско коришћење потенцијала Јужне и Велике Мораве је разрађено у две варијанте, назване „речна“ и „каналска“,

Почетком овог века професор Ненад Милеуснић, члан одбора за економске науке САНУ актуелизовао је изградњу канала и истицао је производњу електричне енергије, као и водоснабдевање и наводњавање у Поморављу.

Кинези су куповином морске луке Пиреј у Грчкој постали заинтересовани да се направи канал Морава – Вардар. Српско Министарство природних ресурса и просторног планирања је објавило „Студију изводљивости канала Морава“, али остављајући необјављен тајни договор са кинеским партнером.

Наравно, становници Ћуприје су немоћни да било шта покрену у вези регулације Велике Мораве и изградње пловног пута, макар на делу од Дунава до Ћуприје и касније до Ниша.

Није сан да би изградња енергетско-пловидбеног система „Морава“, који је технички изводљив и економски оправдан, могла да се заврши за десетак година. Добила би се јефтина електрична енергија (обновљиви извори енергије), спречиле би се поплаве, одржавао би се ниво подземних вода, омогућиле би се две жетве годишње без утицаја суша и поплава, повећало би се узгајање риба и стварање пратећих индустријских објеката, туризам би постао значајан извор прихода у већини општина поред реке. Водоснабдевање у свим насељима постало би уредно, а систем пречишћавања отпадних вода и спречавање дивљих депонија утицали би на висок ниво еколошке заштите.

Сви ми који живимо поред Велике Мораве постали би смо прави Моравци, људи који не само да траже од реке, него јој и дају. Онда би имали право да кажемо да нас је Морава вода одхранила, да је Морава море, да је Морава моја, … да својатамо реку Мораву, јер живимо на њеној обали.

ПОПЛАВЉЕНА ЋУПРИЈА

Службени гласник општине Ћуприја број 13 од 28.12.2011.год.

 Касета Трешњевица, у којој се налазе села Јовац и Дворица, сада нема захтеван степн заштите од 1%, па чак није остварена заштита ни за 2%, те мора да буде реконструисана да буде безбедна при поводњу 1%.

 Заштита од спољних и унутрашњих вода у условима грађења ХЕ. И у условима изградње система ХЕ систем заштите приобаља се заснива на истим касетама, према следећим критеријумима: • заштита од поплавног таласа вероватноће 1%, са интервалом поверења 95% на потезима који ће се наћи под успором од акумулација ХЕ Мијатовац и ХЕ Свилајнац; • успор се релаизује у садашњем кориту за велику воду, а насипи прате линију нивоа стогодишње велике воде у условима реализације целе каскаде, која је сасвим блиска линији успора у природном режиму, јер се уставе на бранама потпуно отварају у периоду поводња; • заштитна висина до круне насипа (“фриборд“) од 1,5 m, • у зони успора насипи се проширују и геотехнички обезбеђују да издрже трајан успор; • кота нормалног успора у акумулацији Мијатовац је 118,7 mнм, а у зони акумулација Свилајнац, низводно од Мијатовца је 94,5 mнм, • мостови и остале конструкције се подижу изнад успора наведене стогодишње воде (Qvv 1% IP 95%), са истим фрибордом 1,5 m. Реконструкцијом касете “Ћуприја“ према наведеним критеријумима, град не би на чеоном фронту плавила ни велика вода 0,1%, јер је кота нивоа у зони града при том протоку око 118,3 mнм. То показује да се степен заштите у касети “Ћуприја“ може учинити једним од најпоузданијих у Србији.

 Заштита од унутрашњих (провирних и брдских вода) остварује се магистралним каналима са брањене стране, на растојању од 20 m, дубине до 5 m, помоћу који се све провирне и брдске воде одводе у доњу воду низводне ХЕ. На тај начин се остварује управљани режим подземних вода, који је погодан за све видове коришћења простора, а посебно за наводњавање у оквиру мањих система.