РЕЧНА ОБАЛА

 

Корак по корак, онако пензионерски, стазом поред Велике Мораве, шетам с пријатељима који преко лета скокну на пар дан у Ћуприју. Хвале се како су још пословно активни, како тек сада креативно размишљају, јер нису више оптерећени егзистенцијалним проблемима. Пуни су идеја.

Воле они Ћуприју више него ми што у њој живимо. Радо би у њој остали, јер је овде лепо. Али обавезе су обавезе, морају да се врате у своју свакодневицу.

Имају и замерке што се град не мења брже. Ето, још мало ће две деценије да прођу од дана НАТО бомбардовања, а у строгом центру Ћуприје још увек стоји ругло од некадашње лепотице – робне куће „22. Децембар“. Исто је и са Домом ЈНА, како и данас зову Дом Војске.

Примећују да је парк поред Велике Мораве недовољно осветљен. Трудим се да им објасним да ће ускоро гвоздени мост да добије амбијентално светло, да ће да засија привлачећи пажњу Јагодинаца и Параћинаца. Надмашиће лепотом мостове на Црници и на Белици.

А када већ причамо о Црници и Белици, зашто се Раваница не зове Шареница.

Одмах се рађају идеје о уређењу реке Раванице, о претварању њених обала у градско шеталиште, од аутопута до ушћа у Велику Мораву. Много пешачких прилаза да буде изнад саме воде, безброј степеница и на левој и на десној обали. Клупе за седење на кеју да се окрену ка реци, мини језера чија се дубина контролише ваздушним бранама, цветне алеје, канделабри, рефлектори који одоздо осветљавају мостове…

Тачно је, онда би Раваницу могли да прекрстимо у Шареницу.

Недостају чамци на Великој Морави, требало би да се поново формирају кајакашки и ватерполо клуб. Било би лепо да се онда обнови пливачки маратон на Великој Морави. И да се очисти обала испод парка на којој су некада постојале уклесане степенице. Од жбуња се више не види ни каменита стаза до саме воде, коју су некада користили риболовци.

Шатори на левој обали реке су као предсказање за велики туристички камп. У Европи је сада најпопуларније камповање поред река и језера. Људи се враћају природи бежећи од луксузних хотела. Хладовина испод дрвета, цвркут птица, дуге шетње у природи и вожња бициклом, то је оно што испуњава људе. Наравно, прикључак за струју, питка вода и чист тоалет, јесу минимум за добар камп.

Док клинци на ролерима јуре парковским стазама поред реке изнад саме воде се појављује холограм са поруком БУДУЋНОСТ ЈЕ САДА.

Поред сплава на реци је водоскок који ноћ претвара у сан.

Док шетамо поред реке правимо поређења Ћуприје са другим градовима који су препознатљиви баш по својим речним обалама. Набрајамо Београд, Смедерево, Велико Градиште, Голубац, Доњи Милановац, Кладово…, па Нови Сад, Ниш, Пирот и Књажевац, следе Скопље, Струга,… Карловац, Мостар… Констатујемо да град без реке и није неки град који се памти. А Ћуприја некада са својом „Плочом“, па онда и ресторанима на сплавовима, била је препознатљива као град у коме је било лепо и житељима и гостима.

Осим добре воље и релативно мало новца, треба ли још нешто да би Ћуприја заживела на својим рекама?

А када град заиста почне да живи на својим рекама, онда ће да буде и посла за многе Ћупричане, уложен новац ће брзо да се поврати у општинску касу и у касу приватних инвеститора.

Живи били, па видели!