СУЂЕНО ЈЕ

Колико пута кажемо: „Ма, суђено је…“ и да при томе предајући се слегнемо раменима? Да ли је заиста тако? Да ли је све унапред одређено, баш онако како су нам СУЂЕНИЦЕ намениле?

Данас сви имамо право на побуну, сви имамо право да говоримо, али истовремено немамо моћ да се наш глас чује. Свако од нас може да напише књигу, али њу нико неће да чита. Сви можемо да напишемо блог који нико не посећује, да на фејсбуку, твитеру, … објављујемо шта желимо избацујући из себе своје љутње, да нам пријатељи све то лајкују. Сви имамо утисак да уживамо у слободи за коју су се многи пре нас изборили. Сви износимо само истину. Међутим, када има много истина онда се питамо да ли истина постоји. Да ли је то врх илузије коју нам демократија омогућује? И када све ово схватимо, када схватимо да смо истовремено моћни и немоћни, да ли на крају слегнемо раменима и кажемо: „Ма, суђено је…“

Да ли нам стварност унапред одређују „Суђенице“, три женска лика која се састају у трећој ноћи након што смо се родили?

По спољашњем изгледу, суђенице су сличне вилама, замишљамо их као три лепе девојке с расплетеном косама, одевене у бело.

Долазак суђеница није жељени догађај, па су треће ноћи по рођењу дете склањали у другу кућу, да га суђенице не би нашле. Поред породиље би остављали лутку направљену од крпа, коју би сутрадан покидали и бацили на раскршће, или би стављали породиљу да лежи на сену у коме би, поред много биљака, био и бели лук. Да би удовољили суђеницама које уморне долазе на сто износимо погачу, вино. босиљак и новчић.

Веровало се да постоје три суђенице – најстарија је на досуђивању обично увек желела смрт, средња некакве телесне недостатке, док је најмлађа била најмилостивија и она је говорила колико ће дете живети, кад ће се оженити (удати), какве ће среће у животу бити, и све остало шта ће му се десити. Оно што суђенице те ноћи досуде, никаква сила не може изменити и цео се живот човеков мора одвијати по утврђеној судбини. Отуда вероватно и изрека: „Тако му је суђено“, „Нема смрти без судњег дана,“ или: „Ако му има века, има и лека.“

Да ли зато што верујемо у суђенице и разне демоне, ми исказујемо да не верујемо у Свето тројство, у Оца, Сина и Светога духа?

Словени, па и Срби као Јужни Словени, имали су пре прихватања хришћанства много богова. Данас ретко ко зна њихова имена и значење. У најкраћем подсећању су:

ТРИГЛАВ – Бог над боговима (има три главе),

ПЕРУН – Бог громовник,

СВАРОГ – Бог неба,

СТРИБОРГ – Бог ветра,

ДАЈБОГ – Бог свега доброг,

ЦРНОБОГ – Бог свега зла,

РАДГОСТ – Бог гостољубља,

КОЛЕДО – Бог сунца и светлости,

ДАВОР – Бог рата,

УСУД – Бог судбине,

ПРОВ – Бог правде,

СВЕТОВИД – Бог четири годишња времена,

ДОДОЛ – Бог кише,

ЛАДА – Богиња лепоте и љубави,

ЖИВА – Богиња живота,

МОРАНА – Богиња смрти,

И када нас стисне нека мука, када нам се учини да смо мали и немоћни, када нам је тешко да прихватимо стварност, ми се сетимо да су нам СУЂЕНИЦЕ све унапред одредиле. Престајемо да се боримо, прихватамо све…

А да ли мора да буде како нам је суђено? Имамо ли храброст да се боримо за себе и за своје? Да ли можемо да мењамо свет?

Или ћемо у тихој ноћи само да напишемо блог који ћемо да објавимо на фејсбуку, твитеру,… избацујући из себе своје љутње, па да нам пријатељи све то лајкују?

Да ли ћемо да схватимо да нам је омогућено да будемо истовремено моћни и немоћни?

Да ли ћемо на крају само да слегнемо раменима и кажемо: „Ма, суђено је…“ нема сврхе све што радимо… И после ћемо у недељно јутро свечано да изађемо на изборе и да гласамо за најбољег кандидата. Или нећемо, јер „Суђено је….“