ГОСТИНСКА СОБА

Одавно у селу постоје модерне куће са неколико соба, као и у великим становима у граду. Једна соба, понекад и две, намењена је рођацима и гостима који долазе из даљине. Та гостинска соба је са намештајем као у спаваћој соби, а чешће као у дневној соби. Важно је да у тој соби буду удобан кревет, ормар, велико огледало и нешто што ће госту да одаје топлину домаћина и његову искрену срдачност.

Икона са ликом Светог Николе налазила се на источном зиду гостинске собе у кући мог деде, која се налазила у Јагодини у непосредној близини старе цркве – Храма Светог архангела Михаила (1818-2018). Преци моје мајке су направили ту кућу средином деветнаестог века и она је овековечена на једној старој разгледници Јагодине.

Путем из центра Јагодине ишло се поред чувене „Солун“ кафане, у којој је мој деда проводио дане, па преко дрвеног моста на Белици, који се срушио испод точкова претешког камиона, па даље поред цркве према Винорачи. Мени је као детету било задовољство да идем по бетонском делу црквене ограде, држећи се једном руком за гвоздене шипке на огради и другом руком за мајку. Мајка је поред мене нервозно цупкала и пожуривала ме, а ја сам као циркуски артиста вешто обилазио велике стубове на огради. Чим би смо прошли поред куће Веље Тресоглавца појавила би се кућа мог деде.

Између улице и куће постојале су тарабе и део дворишта са цвећем и јоргованима који су правили хладовину испред прозора. Двокрилни дупли прозори су имали по средини гвоздене решетке, па су се спољни прозори отварали напоље. Главни улаз у кућу је био ближи центру Јагодине, а онај други улаз је гледао према брду. Између два улаза је постојао дугачак ходник из кога се лево и десно улазило у собе. Код споредног улаза, који је био стално у употреби, налазио се бунар за воду и пролаз до друге дедине куће испод које се налазио подрум. Даље према унутрашњем делу дворишта био је пољски клозет, а још даље кош за кукуруз, штале и обори. Деда је имао и коње и краве, и свиње и овце и кокошке, а увек и једног пса. Поред штала се налазила соба за убогог Санду који је верно радио све послове. Ту се налазила и надстрешница за чезе, фијакер и дрвена кола са точковима и по потреби снежним санкама уместо точкова.

Двориште је према улици имало капије са обе стране куће, а у другом крају се налазила колска капија. Сви смо користили споредни улаз у кућу, јер су се поред њега налазиле просторије у којима је баба била господар. Ближе улици је била соба у којој је баба имала ткачки разбој на коме је правила и ћилиме и обичне поњаве. Ту се налазио и велики дрвени сандук за брашно и још много других ствари које мене као дете нису интересовале. Наспрам те просторије била је велика соба у којој се налазио огроман гвоздени шпорет који је са једне стране ложишта имао рерну, а са друге стране казан са увек топлом водом. Ту је био и велики сто за ручавање и један кревет.

У дугачком ходнику на поду није било паркета и тепиха, него печена цигла прекривена лепим крпарама.

На другом крају ходника је према дворишту била спаваћа соба за госте, а према улици је била гостинска соба.

У гостинској соби није било много намештаја – један огроман астал и ормар и витрина са тањирима и прибором за јело. Памтим да су у стакленом делу витрине биле и кобалтно плаве чаше које су направљене још у старој јагодинској стаклари. Дужи део астала је био до зида и ту се налазила огромна клупа без наслона прекривена топлим јастучићима, а на зиду је био прилепљен дебео црвени ћилим са пироћанским шарама, нешто налик данашњим таписеријама. С друге стране астала су биле дрвене столице са високим наслонима.

Гостинску собу смо још звали славска соба и свечана соба. На источном зиду је била икона Светог Николе са кандилом, док су на осталим зидовима били дрвени рамови са фотографијама чланова фамилије. Посебан рам је био за „Мајсторско писмо“ или данашњим речником за школску диплому.

Деда није носио славски колач у цркву, јер је свештеник долазио у кућу. С њим је био његов помоћник који је тегљио огромну котарицу. Сви би смо чекали свештеника испред куће. Мајка ме је научила да му не љубим руку устима, већ само да се приближим лицем према испруженој руци. После би сви ушли у гостинску собу где је била предугачка церемонија сечења колача. Онда су моја три ујака с дедом окретала славски колач и љубили га док сам ја с другом децом једва чекао да излетимо у двориште и јуримо се.

Три дана се славила слава. Гости су долазили и одлазили, смењивали су се по цео дан.

Мој отац би дошао последњег дана, јер се плашио да га због дедине славе не истерају са посла. Мајка му је препричавала шта се све догађало, а ја сам све то радознало слушао. Запамтио сам да је деда после славе псовао неке госте да су дошли клистирани како би се што више најели и напили. А баба се крстила и левом и десном руком од муке како ће да очисти целу кућу, грдећи пијане госте који су неугашеним пикавцима прегорели столњак од дамаста.

У гостинској соби сам последњи пут био када се деди давао парастос.

Након дедине смрти два ујака су кућу поделили. Најпре су дугачак ходник по средини зазидали. Старији ујак је од гостинске собе направио дневну собу са кухињом.

Уместо старе дедине куће и дворишта сада ту постоје велике стамбене зграде. Не препознаје се више ни где је пролазила улица. Сумњам да у тим зградама постоје станови са „гостинском собом“.

Дошла су нова времена, појединци су породичну славу претворили у крканлук у кафани, а гости одседају у изнајмљеним становима „на дан“. У неким новим кућама су направљене огромне собе у којима постоји дугачак сто да истовремено може да седне и по тридесетак гостију. Славски колач и остале пикантерије за ручак доносе момци из „кетеринга“.