ВРЕМЕ ЛУЗЕРА

Не знам зашто се у обичном свету одомаћило поспрдно „После Тита – КИТА!“.

Можда због идиота који су нагло испливали на површину јавне сцене?

Можда због проклетства да село има вођу, којег је најбоље описао Радоје Домановић у својој сатири?

Можда због дрчних материјалиста који су зарад себе упропастили све остале људе?

Не знам одговор, иако се трудим да га пронађем.

Додуше, прошлост нам увек даје одговоре на питања о будућности.

Карађорђевићи и Обреновићи су оставили свој дубоки траг у Ћуприји. У турској касаби су најпре џамију заменили црквом. Урбанизовали су насеље реконструкцијом Јагодинске махале, припојили су село Жировницу центру будућег града, довели Сремце и Банаћане и сместили их у две нове улице, направили ергелу коња далеко од последњих кућа, железничку пругу удаљили довољно далеко, изградили шећерану на периферији….

Сећам се једног документа из почетка двадесетог века (поклонио сам га шефу општинског урбанизма) о изградњи улице која се данас зове по Милици Ценић. Одобрила су га три министра. Према пројекту улица се пружала од реке Раванице право на исток. Била је довољно широка и све куће су биле прилично удаљене од коловоза. Данас је сачуван изглед те улице у делу од главне улице до библиотеке. Иако су у то време постојале само воловске запреге и понека коњска двоколица, коловоз је био широк као да су тадашњи пројектанти знали да долази нова ера аутомобила и камиона. Нажалост, касније је сазидана школска зграда на месту где је требало да постоји улица која спаја мост на Раваници и главну улицу.

Фабрика шећера је смештена на широком пољу јужно од тада најближих кућа и около ње је на слободном простору омогућено да се направи фудбалски стадион, чешка школа, пољопривредна школа, радничко насеље… Мирис репе и меласе је у јесен ношен северним ветром далеко од центра Ћуприје.

Градски стадион је направљен на тада далекој периферији Ћуприје, иза ковачких радњи, а испред гробља. И болнички круг је оформљен поред тадашњег вашаришта на слободној површини на којој се скоро цео век касније развио модерни здравствени центар.

Река Раваница је од градског насеља одвајала касарну још од доба Рима. Било је потпуно схватљиво да војска буде на једној обали реке, а да на другој обали реке грађани слободно остварују све тековине урбанизације.

Оно што су Ћуприји оставиле две краљевске династије није мењано у време Тита. Само се град ширио, јер су долазили нови становници. Велика Морава је након две велике поплаве условила изградњу новог стамбеног насеља отварањем улица од Иванковачке улице ка истоку. Те новопројектоване улице су биле паралелне, додуше штедело се на асфалту, па је ширина коловоза ускраћена за један метар.

Ћуприја је имала свој урбанистички план за наредне деценије. Нови друмски мост на Великој Морави на путу ка Јагодини, саобраћајне обилазнице, нове фабрике, … ширење града за потребе до тридесет хиљада становника, све је било „скоцкано“ како се каже у жаргону.

А онда је умро Тито.

Настало је време безвлашћа или време власти оних људи који немају визионарство у себи. Ал` зато имају похлепу.

Ма ко шиша законе и свакојаке прописе! Само једном се живи! Не постоји више друштвени или јавни интерес. Све се подређује вољи појединаца. Романтичним будалама није место у бетонској џунгли.

Почела је дивља градња у Ћуприји. Ницале су зграде на метар од коловоза. Улаз у реконструисану пијацу је заузео део постојећег коловоза. Градски стадион је оскрнављен. Ниједно ново паркинг место, ниједан парк, ниједан дрворед, ниједна бициклистичка стаза,… ниједна нова улица није направљена. Онемогућено је проширење путева ка Јагодини и Параћину…

Устукнуше школовани пред полуписменима са купљеним дипломама.

А и Ћуприја је почела да се смањује. То што у привреди нема више дванаест хиљада радника условило је и да се број градских становника смањи на испод двадесет хиљада. Број рођене деце се преполовио. А да ратови нису присилили пар хиљада људи да се овде населе, трећа основна школа у граду би се угасила.

Никола Тесла не би никада доказао своју генијалност да није отишао далеко од своје куће. Па тако и људи са визијом одлазе и данас у неки далеки свет. Лузери који остају овде требало би бар да сачувају оно што су наследили.

Додуше, нико нама не брани да маштамо. И да се надамо лепшем. Ћуприја мора да доживи ренесансу. Општи интерес мора да победи сваки лични.

Нови друмски мост преко Велике Мораве на путу ка Јагодини мора да замени постојећи, који је већ стар један век. Пројектанти треба да осмисле како ће да изгледају приступне саобраћајнице. Да ли ће нови мост са улицама да буде узводно или низводно од постојећег? Да ли ће да се изгради западна обилазница око Ћуприје? Шта ће бити са старим железничким мостом и директним путем од Јовца до Ћуприје?

Спортски терени, атлетски стадион са двораном и хотелом за спортисте из целе Србије, са великим паркингом за аутобусе и аутомобиле многих посетилаца из целе регије, требало би да буду изграђени ван градског насеља. Сетимо се предака који су пре једног века далеко од свих тадашњих кућа направили данашњи градски стадион и стадион на Славији.

Време фијакера је одавно прошло, сада свака кућа има путнички ауто, па за те љубимце мора да се обезбеде паркиралишта и гараже. Узалуд кафана, хотел, продавница, пијаца, тржни центар, атлетски стадион, музеј, градска галерија, дом културе, позоришна сала, стан у згради, … када у близини нема паркинга. Зар да забранимо саобраћај за возила само зато што немамо паркиралишта?

Време идиота који су нам упропастили живот у граду је прошло. Не би требало више да говоримо „После Тита – КИТА!“.

Учинимо да се млађе генерације поносе својом Ћупријом.

Аутор:

Душан Стаменковић, дипломирани саобраћајни инжењер