ЗАБОРАВЉЕНИ – РАМНОВО

 

Римски град (каструм) Хореум Марги се налазио на заравни на десној обали Велике Мораве која је била довољно високо да је помахнитала река никада не поплави. Мењала је своје корито Велика Морава, плавила је на западу поља испод Јухора, па се враћала ка истоку. Остављала је иза себе мочваре и језера пуна рибе, али и плодне оранице.

Људи су истовремено и мрзели и волели реку. Када подивљала вода крене и плави куће бежали су даље у брда, а када се смири и годинама лењо тече, људи су живели на самој обали.

Стари Римљани су градили своје виле испод обронака Јухора на којима је рађало најбоље грожђе. Имали су велики мост преко кога су долазили у Хореум Марги, највеће насеље између Дунава на северу и Нишаве на југу. А велики мост је спајао путеве од запада ка истоку.

Пропало је Римско царство, дошла су нека другачија времена. Затрпани су каменом поплочани путеви, порушени су мостови, уништени аквадукти. Једино су остаци камених грађевина на обронцима Јухора још дуго подсећали на славно доба Римљана. У путописима из претпрошлог века су остале белешке о гробљима латина и порушеним вилама.

Срби су себи градили манастире од камена, али су ипак живели у скромним кућама направљеним од блата које су биле покривене сламом. Нису то биле дуговечне куће, лакше је било направити нову, него ли обнављати стару кућу. Зато и нема њихових трагова.

Због непријатељске турске власти српска насеља су била на скровитим местима. До њих нису водили јасни путеви, већ само стазе зарасле у шибљу. Густих шума су се плашиле харачлије, па су ретко напуштали цариградски друм поред кога су имали своје касабе.

Поред Велике Мораве су Срби живели у малим насељима, па су сви могли да користе имања у непосредној близини кућа. Највише пола сата пешачења је било довољно да се стигне у суседно село.

Тако су на левој обали Велике Мораве, стишњени између источних падина Јухора и горопадне реке, настали Горњи и Доњи Јовац (Мали и Велики Јовац), Остриковац, Андровица, Рамново, Мијатовац, Дворица, Сињи Вир,… Нека села су због померања речног корита била понекад на левој, а понекад на десној обали реке.

Село Рамново данас не постоји.

До Првог српског устанка се налазило на десној обали Велике Мораве као део Ћуприје (Жировница), онда је пресељено на леву обалу реке, на месту познатом као Старо село или Селиште. Због близине водоплавне Велике Мораве, куће су 1853. године  померене ближе Јухору. У околине су њиве Стари Кључ, Доње Новине и Селиште, затим шума Рамновско брдо и сеоска утрина Ђула.

Постоји веровање да су први становници Рамнова пореклом из околине Врања, Рамчинци из Градње у Врањској Пољаници.

У селу је живело крајем деветнаестог века око 200 становника у 53 куће. Фамилије су биле Миленковићи, Милетићи, Стојановићи, Милићевићи, Јелкићи, Миловановићи, Митићи, Алексићи, Микићи, Ацићи, Јефтићи, Петровићи, Милошевићи и Љубосављевићи. Неке од ових фамилија су из старог насеља Жировница (тамо су дошли из Тимочке Крајине), неки су дошли из села Влашка (Ћуприја), а неки из околине Бољевца под Ртњем и Куманова (данас Северна Македонија).

Сеоска слава је била Ђурђевдан.

Старо гробље је било поред Велике Мораве, па је због плављења пресељено на брдо Ђулу.

Изградњом железничке пруге Београд-Ниш село Рамново је остало лево од пруге, ближе Великој Морави. С друге стране пруге је било село Андровица, односно Остриковац.

О пореклу имена Рамново се мало зна, али се верује да је настало другачијим изговарањем имена Равново. Вероватно је то истина, јер је Равново блиско називу Равно, односно село је било део насеља Равно (Ћуприја).

Било како било, Рамново је данас заборављено.